Moja borba za život biće uvek deo mene
Ime mog raka bilo je osteosarkom. To je onaj što napada dečje kosti, a ja sam ga dobila na poklon za punoletstvo. Stvarno sam bila borac. Bilo je perioda beznađa, kada mi je sve delovalo besmisleno, kada sam snagu morala da tražim u drugima, van svojih granica, kada sam se krila od sopstvenog uma. Znala sam od samog početka da ću moći to da izguram, počinje priču Milkica Dimitrijević (28) iz Beograda, apsolvent psihologije. A sve je počelo s bolom u kolenu. – Dok sam hodala, posebno ako bih se pela uz stepenice, imala sam osećaj da će mi koleno eksplodirati. Mislila sam da je zbog rolera, da sam opteretila nogu. Nije prošlo mnogo i nisam više hodala normalno. Vukla sam nogu – priča.
Majka je primetila da se nešto dešava i krenuli su na preglede. Ubrzo su stigli i rezultati – tumor kostiju.
– Za mene je u momentu saznanja to bio kraj svega. Samo sam plakala, ništa drugo nisam radila. Po uputu sam morala da odem na Institut za onkologiju i radiologiju, na Dečje odeljenje. Stigla sam u bolnicu, popela se na poslednji sprat i prošla kroz velika vrata. Zakoračila sam na hodnik, zaustavila se i rekla sebi: „Milkice, ovo moraš da izguraš!“
Dani i noći provedeni u bolničkoj sobi krivi su za raspoloženje nad kojim se s vremenom izgubi kontrola. Kaže, mozak joj je ključao.
– Ljudi koji me vole trpeli su me, znali su da se najveća borba vodi u meni i da nije njima najgore. Na pauzama od lečenja, koje sam provodila kod kuće, bila sam nepodnošljiva. Vrištala sam na celu porodicu kad sam imala snage i glasa za to. Danas se smejemo tome – priča.
S osteosarkomom je živela godinu dana, toliko je vremena trebalo da izbaci tog bahatog podstanara.
– Moj rak se prati punih 10 godina, a to znači da sam celu deceniju kidala živce zbog kontrola – seća se.
Posle raka, kaže, ništa više nije isto. Ali nije ju naterao da se povuče i sklanja od sveta. Nije izgubila samopouzdanje.
– Kad rak prođe, život dođe. Stignu sve one normalne stvari: zaljubljivanje, flertovanje, ljubav, veza, seks. Prošle su dve godine od lečenja kada sam ušla u vezu koja je postala ozbiljna. Moj dečko i ja bili smo zajedno pet godina. Onda smo raskinuli, pa sam se ponovo zaljubila. Sada sam opet u ozbiljnoj vezi, već godinu dana. Sa svakim ko mi se dopadne pričam o raku. Važno mi je da zna šta sam prošla, jer moja borba za život biće uvek deo mene.
Nije to kao kad neko preleži grip, pa zaboravi da ga je uopšte i imao, nastavi da ide u školu, da izlazi, trči, juri, vozi rolere... Rak se ne zaboravlja, s njim se živi i kad više nije tu