Bolesni dani doneli su mi zdrave stavove
Bio je april 2012. kada su joj saopštili da ima leukemiju, bolest koja može da je ubije. Imala je 13 godina.
– Nije bilo nikakvih simptoma. Bar ne onih koji podsećaju na tešku bolest. Mogu da se zahvalim mojoj „ludoj“majci što je rak otkriven na vreme. Kada su lekari govorili da mi nije ništa, nije odustajala, jer je bila sigurna da je „nešto“– priča Aleksandra Ljajić (21) iz Beograda, studetkinja FON-a.
Tog petka joj je naglo skočila temperatura. Od lekara je dobila antibiotike, koji nisu pomogli. Temperatura je rasla, a Aleksandra padala. Analiza krvi nije pokazala ništa, a ona se kočila od bolova. Pedijatar je predložio biohemijsku analizu krvi. Svi rezultati su bili dobri osim CRP-a. On je bio višestruko povećan. Lekari su već tada posumnjali na malignitet, ali ništa nisu govorili. Čekala se analiza koštane srži, koja je potvrdila najcrnje slutnje.
– „Imaš leukemiju“, tiho je rekla mama. Tri sekunde pauza, pa moje pitanje od milion dolara: „Dobro, i kad ću da umrem?“Ništa mi nije odgovorila, samo je oborila pogled. Tad je u sobu ušetao anđeo. Moja doktorka. Divno stvorenje, nasmejano i vedro. Sve mi je lepo objasnila. „Kad ću umreti?“, pitala sam i nju. To je bilo sve što me je zanimalo. „Za 70 ili 80 godina, ne mogu da ti garantujem“, odgovorila mi je uz osmeh. Lečila se u Beogradu, u svom gradu. – Mnogo sam volela svoju kosu, koja je na kraju ipak opala, skroz. To me je porazilo. Sve sam mogla da podnesem, da nema društva, da povraćam po ceo dan, da me sve boli, ali ne i to.
Ipak, na kraju nije imala izbora. Morala je i to da prihvati.
– Kupili smo neku bezveznu periku. Stavila sam je na glavu i ušla u Tiršovu na terapiju. Samo sam je tad nosila.
Aleksandra je ukupno primila četiri hemioterapije. Pred poslednju stres je bio nepodnošljiv.
– Na Svetog Nikolu primila sam poslednju vensku terapiju, pa sam prešla na „održavanje“, na lekove. Izdržala sam još četiri lumbalne i tako je sve to završeno – priča Aleksandra.
Neko vreme, nakon potvrde da je zdrava, živela je u blagoj paranoji. Sa svakim virusom koji bi zakačila proživljavala je traumu. Na narednim kontrolama svi nalazi su bili odlični osim trombocita, koji se nakon terapije nikad nisu popravili, pa joj je i dan-danas telo puno modrica.
Izlečenje, kaže, kreće iz glave. Imala je teške krize, ali nikad se nije predala.
– Maksimalno su me podržavali porodica i drugari iz razreda. Koliko god im je bilo teško, nisu plakali niti su me sažaljevali. Barem ne preda mnom – priča.
Danas Aleksandra studira, ima dečka i uživa u životu.
– Bolest mi je donela zdrave stavove. Shvatila sam šta je važno, šta ne. Naučila me je prioritetima i hvala joj na tome.
Izlečenje kreće iz glave. Ako se predamo, lekovi ne pomažu. Znam to jer sam se i sama čupala iz živog peska
Priče o Aleksandri, Milkici i još dvanaestoro dece koja su pobedila rak objedinila je Ana Marković Vušović u knjizi „Sa druge strane stakla“