U srcu žene: Ana Srećković
Moj vitiligo je šašav
Ana Srećković (50) iz Kragujevca susrela se s vitiligom u najranijem detinjstvu gledajući bele mrlje po rukama baka Ruže, rođene sestre svoje bake. Kada se u svojoj 25. jednog jutra probudila s tufnama na telu, dobro je znala sa čime se suočava.
– Prvo mi se pojavila jedna tufna na licu, a zatim je svaki stres donosio još po jednu. S vremenom su krenule po rukama, nogama i, vrlo zanimljivo, gde god se povredim. Kako su mi objasnili, moj organizam sve povrede smatra udarom na ćelije koje nose melanin, pa se tako moje telo uništava samo. Zanimljivo je da mi se vitiligo pojavljivao od narukvica i ogrlica, od vežbi u teretani, od papuče koja me nažulja... I dandanas, gde god se ogrebem, opečem, udarim, sutradan nastaju tufne raznih oblika – započinje priču Ana.
Pojava vitiliga za Anu je bila teška i izazovna. Morala je da se izbori sa sopstvenim nesigurnostima, te da ono što društvo vidi kao nedostatak pretvori u prednost. To, naravno, nije došlo preko noći, već je iziskivalo godine rada na sebi.
U početku je bilo psihički bolno
– Nije bilo lako. Bila sam zatečena, zbunjena, nesigurna, vrtela se ukrug. Obilazila sam doktore, koristila sve što kažu, onda sam odustajala, pa ponovo počinjala. Taj period bio je psihički vrlo bolan za mene – priča Ana.
Tada se, kaže, trudila da misli kako to nije ništa, a u stvari je svu energiju trošila na prihvatanje sebe.
– Kad mi je mama umrla, osvanula sam bela. Bolest se proširila i posle porođaja, tad se pojavila na licu, što je za žene posebno bolno i neprihvatljivo. Ipak, danas s ponosom kažem da smo svi unikati, jer ne postoje dve osobe na svetu koje imaju iste tufne – tvrdi.
Ovo je bolest emotivnih ljudi
Ovo autoimuno oboljenje javlja se bilo kada u životu, a pretpostavlja se da su glavni uzroci velika trauma, emocionalni stres, te genetsko nasleđe. Ipak, zna se i da se javlja kod onih koji emocije upijaju, koji svet sakupljaju kao sunđeri, koji se previše daju, mnogo pružaju i nemaju meru ni u čemu, i da baš zato svaka emocija utiče na pojavu i širenje novih tufni.
– Mnogo sam vremena potrošila boreći se s vitiligom i sakrivajući se od njega. Letovala sam prekrivena šminkom, sunčala se u hladu, zapostavila mnoge želje, npr. da izađem opušteno i prošetam se. Sve je kod mene iziskivalo pripremu, trud i veliki psihički dril pre svakog slavlja, izlazaka... I dandanas se borim sama sa sobom. Slagala bih da nema teških dana, ali naučila sam da živim tako. Vitiligo i ja smo srasli zajedno – kaže naša sagovornica.
Presudan trenutak da Ana
zavoli svoje fleke jeste onaj kada je njen sin, sada već 20-godišnjak, pošao u školu i shvatio da je ona drugačija od ostalih mama.
– Preseklo me je kada mi je rekao: „Zašto nisi kao sve ostale majke?“Otad sam prosto nesvesno krenula da sve svoje mane pretvaram u vrline. Sve tufne su, kao da su znale, rasle s mojim sinom, prilagođavale se njemu, crtali smo na rukama razne zanimljive oblike. Nedavno sam ga pitala kako me vidi s vitiligom. Poslao mi je poruku: „I zaboravio sam da to imaš“– kaže.
Nikad ne znam kakva ću se probuditi
Niko sa sigurnošću ne može da kaže da li je vitiligo izlečiv, posebno što se nekad spontano povuče, a potom vrati ili se pak više nikada ne pojavi. Ani se ponekad smanje fleke nakon upotrebe raznih krema, ali se potom ponovo suočava s njima. Kaže da nikada nije sigurna kako će zapravo izgledati kada se ujutru probudi.
– Koristila sam svašta po preporuci. U principu, moj vitiligo je skroz, kako ja kažem, šašav. Zato ga i volim. Čini me stalno različitom i pored toga što sam i s njim već vrlo različita. Moje tufne na licu igraju svoju igru. Sada, posle ovoliko godina s njim, meni je to simpatično – priča.
Moji me ne gledaju u tufne, već u dušu
Ova uspešna ekonomistkinja okružena je ljubavlju i podstrekom od sina i supruga, koji je bio uz nju tokom svih životnih borbi. Kaže da je samopouzdanje proisteklo iz svega toga.
– Moja porodica je rasuta po celom svetu, od krajnjeg juga Brazila, gde mi žive brat i otac, preko daleke Australije, gde mi je kuma, pa sve do najsevernije Kanade,
gde mi je sada sin. Svi oni me vide kao nekog ko je ostao u sredini ove zemaljske kugle da im daje smernicu gde im je dom, a oni su moji svetionici koji mi zauvek svelte i daju pravac.
Svi oni je, kako kaže, gledaju u dušu, u oči, u srce, a njen vitiligo i ne primećuju.
– Oni me ne vide s vitiligom, kažu da sam prosto to ja, da me ne gledaju u tufne, već u dušu. Svima koji imaju bilo kakav problem bih preporučila da prosto pitaju ljude koje vole, do kojih im je stalo, kako ih vide. Biće zapanjeni odgovorima i sigurna sam da će imati isti osmeh kao što sam ga imala i ja – naglašava naša sagovornica.
Ana savetuje svima da budu jedinstveni, da budu svoji, da izvuku sve što ih odvaja od drugih, da obrazuju i sebe i okolinu da prihvataju druge i da je lepota baš u toj različitosti.
– Osećaj da hodaš ulicom bez šminke ili onako kako želiš, bez tereta, nema cenu – zaključuje naša sagovrnica.
Preseklo me je kada mi je sin rekao: „Zašto nisi kao sve ostale majke?“Otad sam nesvesno krenula da sve svoje mane pretvaram u vrline