Devojka u vozu

(odlomak)

Stanica Vaterlo to popodne nije bila u najboljem izdanju. Gospodin Rouland je saznao koji voz će ga odvesti na željeno odredište, ali taj voz je bio prosečan i neugledan – voz kojim niko rado ne putuje. Gospodin Rouland je uzeo kabinu prve klase na početku voza. Magla koja se neodlučno spustila nad metropolu sada se podigla. Peron je bio pust i jedino je astmatično disanje motora paralo tišinu.

A zatim, sasvim iznenada, zbunjujućom brzinom usledio je niz događaja.

Prvo se pojavila devojka. Otvorila je vrata i uletela u kupe, trgnuvši gospodina Roulanda iz dremeža, uzvikujući: „Oh, sakrijte me... Oh, molim vas, sakrijte me!“

Džordž je u suštini bio čovek od akcije – njegovo nije bilo da pita zašto, već da dela i umire. U železničkom kupeu postojalo je samo jedno mesto na koje se moglo sakriti – ispod sedišta. Za sedam sekundi devojka se sklupčala dole, iza Džordžovog nemarno spuštenog kofera. Ali ne na vreme. Ljutito lice pojavilo se ispred prozora kupea.

„Moja bratanica! Tu je! Hoću svoju bratanicu!“

Džordž, pomalo bez daha, sedeo je zavaljen u ćošku kupea i unesen u sportsku stranu večernjih novina. Spustio ih je pored sebe u stilu onoga ko se trgnuo iz zamišljenosti. „Molim, gospodine?“, učtivo je upitao. „Moja bratanica – šta ste s njom učinili?“Rukovodeći se politikom da je napad uvek najbolja odbrana, Džordž se dao u akciju.

„Kako to mislite, dođavola?“, uzviknuo je, dostojno oponašajući manir svog strica.

Drugi čovek je ćutao nekoliko trenutaka, zatečen tom iznenadnom ljutitošću. Pomalo punačak, i dalje je bio zadihan jer je trčao. Kosa mu je bila kao četka i imao je brkove kao da su ga Hoencolernovi ubedili da ih pusti. Bio je grlen i nesumnjivo je posedovao strani naglasak, a njegovo kruto držanje odavalo je da se bolje osećao u uniformi nego bez nje. Džordž je prema strancima gajio predrasude rođenog Britanca – a posebno prema onima koji su izgledali nemački.

„Kako to mislite, gospodine?“, ponovio je ljutito.

„Ušla je ovamo“, odgovorio mu je. „Video sam je. Šta ste učinili s njom?“

Džordž je odgurnuo novine i promolio glavu i ramena kroz otvoreni prozor.

„Znači to je u pitanju, je li?“, vikao je. „Ucena! Ali ustremili ste se na pogrešnu osobu! Jutros sam čitao o vama u ’Dejli mejlu’. Redar, redar!“

Čuvar reda je već izdaleka čuo prepirku i žurio je u pravcu iz koga je dopirala.

„Ovamo“, rekao je gospodin Rouland s autoritativnošću koju je niža klasa prosto obožavala. „Ovaj čovek me uznemirava. Ukoliko je potrebno, optužiću ga za ucenu. Optužuje me da sam sakrio njegovu bratanicu. Te bande stranaca se time bave. Tome se mora stati na put. Odvedite ga. Izvolite moju posetnicu, ako vam je potrebna.“

Redar je prelazio pogledom od jednog do drugog. Brzo je odlučio. Na obuci je učen da prezire strance, a poštuje i divi se lepo obučenoj gospodi koji putuju prvom klasom. Spustio je ruku uljezu na rame. „Hajde“, kazao je, „sklonite se odavde!“U toj situaciji stranac je zaboravio engleski i ljutito je pričao nešto na svom maternjem jeziku.

„Dosta s tim“, rekao je redar. „Sklonite se, čujete?“

Zastavice su se podigle, a pištaljke začule. Nevoljnim trzajem voz je krenuo sa stanice. Džordž je ostao da gleda kroz prozor sve dok nije izgubio peron iz vida. Zatim je uvukao glavu, podigao kofer i stavio ga na policu.

„Sve je čisto. Možete da izađete“, uveravao je devojku. Ona se izmigoljila. „Oh!“, uzdahnula je. „Kako da vam se zahvalim?“

„Nema potrebe. Bilo mi je zadovoljstvo, verujte“, kazao jeDžordž nonšalantno.

Osmehnuo joj se ohrabrujuće. Pogled joj je bio blago zbunjen. Kao da joj je nedostajalo nešto na šta je navikla. U tom trenutku ugledala je svoj odraz u uskom ogledalu na suprotnoj strani kupea i trgla se.

Čistili kupee ili ne, ispod sedišta uvek ima prašine. Njen izgled nije govorio u prilog čistačima, ali svakako je vrlo verovatno da svaka trunčica prljavštine i prašine nađe svoj put onako kako i ptice selice nađu svoj dom kad se vrate. Džordž nije imao vremena da primeti kako je devojka izgledala – njen dolazak je bio tako iznenadan i vrlo brzo se zavukla u skrovište – mada, pre nego što je nestala ispod sedišta, stigao je da zaključi da je bila negovana i lepo obučena mlada žena. Njen mali crveni šešir sada je bio blago udubljen, a lice umrljano dugim nitima paučine.

„Oh!“, uskliknula je devojka i počela da pretura po tašni…

(U kakvu se misteriju upleo mladi bahati bogataš Džordž Rouland i šta će se dogoditi s devojkom, saznajte za sedam dana u „Klasičnoj kolekciji kratkih

priča“Agate Kristi koja izlazi samo uz „Blic ženu“)