Muškarac nedelje: Vasil Hadžimanov Čast je biti najbolji džez pijanista na planeti

U okviru 41. tradicionalnih nagrada „Džez stanice“Vasil je dobio nagradu za najboljeg džez pijanistu, a njegov bend zauzeo je drugo mesto u kategoriji najbolje džez grupe. Tako je još jednom pokazao da pripada društvu vrhunskih svetskih džez umetnika

U Srbiji svi dobro znaju ko je Vasil Hadžimanov. Potiče iz poznate muzičke porodice i već više od 30 godina bori se da džez scena u Srbiji dobije mesto kakvo zaslužuje. Iako je studirao na prestižnom „Berkliju“i svirao u Njujorku i Bostonu, vratio se u Srbiju zato što je tako želeo i osećao. Njegovim stopama krenula je i ćerka Marta, za koju muzički znalci kažu da je čudo od devojke sa anđeoskim glasom.

Kakvu snagu vam daje priznanje za najboljeg džez pijanistu na električnom klaviru?

– Svaka nagrada, pohvala i reč koja je pozitivna i konstruktivna predstavljaju motivaciju i inspiraciju da nastavite dalje u istom smeru. To je znak da ste na dobrom putu, pa ova nagrada ima isti smisao za mene. Mada, naravno da je posebno laskavo kad dobijete nagradu od najvećih kritičara i producenata u svetu i kad se nađete na listi s vrhunskim džez umetnicima.

Kakav je status džeza danas u Srbiji?

– Status džeza u Srbiji je i dalje na istom mestu, da ne kažem i da je gori. U našoj zemlji se ne obraća pažnja, ne samo na džez nego, uopšte, na umetnost i kulturu. Međutim, svetla tačka u celoj toj priči je broj mladih muzičara koji su se pojavili poslednjih desetak godina, koji sviraju fantastično i na visokom profesionalnom nivou. Tako da džez scena postoji, ali je skrivena od medija i šire javnosti i moraš svojski da se potrudiš da bi došao do te muzike. To nikako nije dobro i nešto mora da se menja što pre.

U poslednje vreme dosta ljudi odlazi iz Srbije. Da li ste razmišljali da nastavite karijeru i život van granica naše zemlje?

– Proveo sam pet godina u Americi, gde sam studirao i živeo. Oprobao sam se na taj način i vratio se kući zato što sam tako želeo i osećao. I dan-danas to mislim.

Kako se nosite sa sopstvenom težnjom ka perfekcionizmu?

– Poprilično sam samokritičan kad je posao u pitanju, i ne samo posao. Međutim, to je jedna stalna borba sa samim sobom jer, s jedne strane, ne valja kad si samozadovoljan non-stop, toga imamo previše u Srbiji u svim sferama, a opet, ne valja ni biti previše strog prema sebi i kritikovati baš sve što radiš. Naučio sam sebe i da pohvalim, pa nekad se potapšem po ramenu i kažem: „Ovo je baš dobro.“

Koja je najveća neistina koju ste čuli ili pročitali o sebi?

– Sva sreća, pa sam distanciran od takvih medija i ljudi koji se bave širenjem laži, tako da i nemam previše primera da navedem. Ali jednom se desilo da je u nekom tabloidu izašlo da sam se svađao sa kelnerom i da sam mu rekao: „Znaš li ti ko sam ja!“To je možda najveća neistina koja je izgovorena o meni, jer ako nešto ne bih izgovorio u životu, to je sigurno ta užasna rečenica. Ona je potpuno suprotno od onoga kako razmišljam o sebi i o onome što radim i stvaram.