Napola srećna

Da li je zaista toliko važno ove godine otići na more

Da li onako, u dubini duše, zavidite pomalo onima koji su se osolili na nekoj od plaža ove godine i udahnuli taj čarobni miris mora? Mislite li, blago srećnicima, hrabri su, život ne može da čeka, ili ste u fazonu da su neodgovorni, baš im je sad zinulo (da ne kažem šta) da se kupaju u moru i diže vam se kosa na glavi dok gledate one besomučne redove za testiranje?

Ali ipak tugaljivo pogledate njihove slike, osećate mirise soli i borova, zamišljate sebe kako ležite u plićaku dok vas zapljuskuju talasi, sunčate se i čitate knjigu, šetate noću bosi po plaži, pravite sa decom kule od peska...

Meni ide voda na usta. Dubina moje duše, ona morska, pati. Racio mi kaže, nisi valjda luda da plaćaš testove, čekaš u redu, ideš u neizvesnost, vratiš se možda u karantin i sve to sad, pred polazak u školu.

I baš me je sve to pre neki dan nagnalo da razmislim da li je za moje mentalno zdravlje zaista toliko važno da odem na to more. Ili mi je samo krivo što su drugi tamo, a ja nisam. I to je ljudski, kažem sebi.

I definisala sam po prvi put šta je to što mene čini srećnom, mimo dece, njihovih uspeha, zdravlja, posla... I sve bi se to moglo spakovati u 4 p. Pevanje, ples, putovanja i plivanje. Da pevam mogu uvek, to i radim, dok spremam ručak, a u kolima naročito obožavam. Odvrnem do daske, malo utišam kad zvučnici počnu da krče jer je auto toliko za menjanje da je i majstoru loše od njega, i pevam bez obzira na poglede iz leve i desne trake.

Sa plesom u proteklom periodu teže ide jer nema izlazaka, proslava, veselja, ali uvek se može igrati u kući. Istina, nije isto kad nema atmosfere da te pokrene, ali nije neizvodljivo, čak je i zabavno.

Oko plivanja i odlazaka na kupališta lepo čovek ne zna kako da se ponaša. Da je opušteno, nije. Da postoji bazen, gradski ili privatni papreni gde nema ljudi, ne postoji. Da idem na bazen i da se pravim da korona ne postoji, mogu, ali tako se neću opustiti. Čemu onda plivanje ako neće da me relaksira. Jezera i ostalo što nije more ne smem zbog deteta.

A putovanja? Ne moram da odem daleko da bih imala osećaj da sam otputovala. Dovoljno mi je da promenim pogled. Toliko toga ima što treba da se obiđe (i vaši predlozi su fenomenalni), da od silnog planiranja sve zakomplikujem, pa ne odem nigde. Ali tu imam drugi problem. Sve što mene zanima, decu ne zanima, kad ih vodam po tvrđavama na 30 plus, slažu kisele face na slikama. Toliko o letu 2020. Idem da budem napola srećna. I to je ok. Do sledećeg leta, nadam se.