Jedna od nas: Jelena Tomašević
Treba nam oporavak duha
Ključna scena odigrava se u ranom detinjstvu. Verovatno je se i ne sećate najjasnije, ali ostaje duboko urezana u vašu podsvest. Vi se igrate u pesku, oko vas se igra on, personifikacija svih vaših budućih loših životnih izbora. Gledate ga kako jurca naokolo na trotinetu, pa mu se osmehnete, najpre sasvim stidljivo, a onda se osmelite, podignete glavu i okupirani njegovim vratolomijama, čekate njegov osmeh. Zato što je mnogo lep taj osećaj kad vam se nasmeši. Onda on priđe, gurne vas u vlažni pesak i iz tih usana koje su se do malopre smešile izleti bujica neprikladnih uvreda na vaš račun. Suze odmah poteku. Sledi mamin zagrljaj i objašnjenje: „Ne plači, dečak je to uradio zato što mu se sviđaš“.
E tu počinje naše programiranje. Naučeni obrazac ponašanja nosimo kroz život i čvrsto verujemo da svaki put kad se on ponaša kao kompletni kreten prema nama, to radi ne zato što je kreten, već zato što mu se sviđamo.
I ne samo što nosimo taj obrazac nego ga i same jačamo. Odrastemo, sebi umemo da priznamo da smo žene, a muškarcu ostavljamo pravo da bude dečak. Tešimo jedna drugu kad god je grub, kad nas ne pozove, kad nas ostavi, prevari, kad god uradi bilo šta što nam slama srce. Zato što smo mi uvek „previše lepe ili dobre“i on ne ume da se nosi s tim. Ili smo pak „mnogo uspešne“, a to njega plaši. Nekad smo „emotivno mnogo zrelije“, što ga takođe plaši, a nekad mu „treba dati vremena“jer je „tek izašao iz ozbiljne veze“ili „nikad nije bio u ozbiljnoj vezi“...
Gomilom unapred spremljenih izgovora tešimo jedna drugu kroz život jer ne umemo da kažemo očiglednu istinu, koju je u onom parkiću trebalo mama odmah da nam kaže: „Dečak je to uradio zato što nije dobar. Ako se ikada u životu bilo koji dečak tako ponaša prema tebi, skloni se od njega, idi, trči koliko te noge nose i koliko god da boli, jer to će uvek boleti manje od bola koji možeš iskusiti s njim. Zato što tamo negde postoji neki drugi dečak koji će ti uzvratiti osmeh, sesti kraj tebe u pesak i biti kraj tebe uvek, bez obzira na sve.“
Da to naučimo na vreme, bilo bi mnogo manje slomljenih srca. Znale bismo uvek da je, bez obzira na to što se javlja i nestaje, ljubav uvek ljubav, a ne nešto drugo. Znale bi to dobro sve one devojčice koje su bile oborene u pesak, one malo starije koje su izvrgnute realnom i virtuelnom ruglu, one još starije koje su nevoljene, prevarene, prestrašene, psihički maltretirane, bijene... One koje su silovane. One kojima ukradu decu.
Od dečaka koji se ne ponaša lepo treba pobeći odmah