U srcu žene: dr Milena Stojanović Želim da nas svi vide

Dr Milena Stojanović iz Kragujevca

Kolica joj nikada nisu postala okov, već sredstvo pomoću kog živi aktivnije od mnogih. Njen cilj je da, kao i mnogi ljudi koji žive poput nje, uspe da ostvari svoja prava jer nisu, kaže, jednaki sa ostalima

Doktorka Milena jedna je od onih žena sa kojom posle nekoliko sekundi razgovora izgubite osećaj brižnosti koji se uvek javlja kada upoznate nekog čije je kretanje ograničeno kolicima za invalide. Prateći njene jasne misli i zvonak glas, sa uživanjem slušate zanimljivu priču lišenu patetike. Pored nje niotkuda izleću stihovi Kranjčevićeve pesme: „Okovi su krila da se brže leti...“jer njoj kolica nikada nisu postala okov, već sredstvo pomoću kog živi aktivnije od mnogih koji i bez pratioca mogu gde požele.

Zašto ste došli sami

Ona je lekar specijalista fizikalne medicine i rehabilitacije i predsednica kragujevačkog Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom. Zastupa njihova prava i radi na unapređenju kvaliteta života invalida.

– Mi smo raznolika grupa ljudi koja uprkos brojnim različitostima ima zajednički cilj. Svi želimo da ostvarimo svoja prava i zadovoljimo potrebe jer nismo jednaki i ravnopravni sa drugim članovima društva. Zato postoje udruženja preko kojih štitimo prava osoba sa invaliditetom i njihovih porodica, iniciramo promene i promovišemo stav da svi treba da imamo jednake mogućnosti bez ograničenja. Važno je da naše organizacije aktivno učestvuju u kreiranju politika invalidnosti na lokalnom i nacionalnom nivou jer jedino tako se možemo nadati potpunoj integraciji – objašnjava ulogu udruženja.

Na pitanje koje to potrebe invalida ne vide ni pojedinci ni društvo ako i sami nemaju osobu sa invaliditetom u okruženju, kaže da joj je teško da na to pitanje odgovori. Mnogo je toga.

– O nama se često govori ili piše kao osobama sa posebnim potrebama. Posmatraju nas kao manjinu, pa je moj utisak da nas, nažalost, još uvek jedan broj ljudi smatra manje bitnim. Često se dešava da nam u različitim javnim institucijama službena lica postavljaju pitanje ili izražavaju čuđenje: „Zašto ste lično došli, zašto niste poslali nekoga da vam to završi?“. Takav odnos mi jako smeta jer šalje indirektnu poruku da treba da sedimo u svojim kućama i da se nigde ne pojavljujemo, kao da smo potpuno nesposobni za život – kaže Nena, kako je svi zovu.

Celo školovanje sam završila redovno, u vreme kada se nije ni znalo šta je inkluzija

Važno je kretati se i u kolicima

Baš zbog toga uvek ističe da je potrebno i važno da se ljudi sa invaliditetom više kreću u društvu, da budu vidljiviji.

– Vrlo sam aktivna u svom Kragujevcu, puno se krećem uz pomoć invalid