Kad vaša beba dobije bebu nema većeg čuda

Obabila sam se. Onomad sabajle. Zovem se Baba. Unapređena sam u viši čin. Naša jedinica, Princeza, usrećila nas je prvim pa muškim, mada ja bih ništa manju sreću ne bih osećala i da nam je rodila blago ovog sveta – devojčicu.

Verujem da svi koji su doživeli sreću ove vrste mogu da me razumeju.

Prosto je nestvarno koliko čoveka ovaj događaj iznenadi, iako ima devet meseci koji bi trebalo da isključe efekat zaprepašćenja. To je kao kad posle devet meseci trudnoće rodite bebu, daju vam da je vidite i vi se iznenadite. Vidi – čovek!

E, ovo je na kvadrat. Ovo čudo kad vaša beba dobije bebu je nestvarno. Kada je krenuo deveti mesec, e tu sam počela da se gubim. Sve češće su mi se javljali kadrovi iz njenog bebećeg vremena, uokvireni venčićem plavih lokni... Kako se situacija razvijala, bila sam sve pogubljenija u prostoru i vremenu. Za razliku od mene, Princeza je čvrsto stajala na nogama, koje su nosile novi život koji je rastao u Sloveniji, a ja ga čekala u Srbiji. Između je stajala epidemija, koja se baš sad setila da bi mogla da me ometa u istorijskim trenucima. Dobro je, i hvala tehnici, tehnologiji i telefoniji, tako da sam mogla bar tako da budem aktuelno informisana i da audio i vizuelno pratim razvoj događaja.

Ti poslednji dani su nešto što vremenom da se izmeri ne može, ni metrom, ni kilometrom. Minuti se pretvore u sate, a sati u dane. Dani su još i humani, ali noći – to traje kao gladna godina... Znala sam da moje vampirsko stanje nikako neće moći da doprinese očekivanom događaju porađanja, ali kako da spavam? Noge sam oplavila načisto, sudarajući se sa stvarima preko dana, ali sam zato pročitala nekoliko knjiga i uzela učešće u rešavanju niza zločina, koji se u sitne sate odvijaju na sirotom televizijskom ekranu. Uz mene je stajao telefon, da mi slučajno nešto ne promakne.

Naravno da sam se obabljivala noću, tačno tako kao što sam očekivala, a mladi gospodin je na svet konačno stigao u vreme kad je jutro tek jedno oko otvorilo.

Šta da vam kažem, od tada sam u takvom agregatnom stanju da možete krpom da me brišete. Od plakanja od sreće krišom načisto sam dehidrirala, ali cedim poslednje kapi iz sebe, kao iz suve drenovine, svaki put kad mi se na telefonu pojavi slika jedva dočekane bebe. Kao da nikad u životu bebu videla nisam, a ne tri rodila. Prosto očima ne verujem. I nije što je naš, nego je toliko lep, i nosić mu je lep, kô dugmence, i oči su najlepše na svetu, i usta sasvim malecka preslatka, i uši, i prstići kô ćuftice, i ono kosice što je ima, nešto lepše niste videli. Pu, pu, pu, ma ništa ne valja, ljubi ga Baba.

Šta da vam kažem, od tada sam u takvom agregatnom stanju da možete krpom da me brišete. Od plakanja krišom od sreće sam dehidrirala