Dok sam radila kampanju protiv raka, saznala sam da sam bolesna
Kada se suočila s dijagnozom karcinoma dojke, Dijana je imala nepune 42 godine. Dok se pre pet godina spremala da sa svojim timom napravi kampanju za podizanje svesti o raku dojke, nije ni slutila da je i sama bolesna. A bila je. Tada počinje njena životna borba obojena strahom, neizvesnošću i bolom, kao i ogromnom željom za životom, koja je na kraju pobedila neman što joj je rasla u telu.
– Moja priča je posebna, jer sam kao dizajner u jednoj agenciji te 2017. godine dobila zadatak da za klijenta, zajedno sa timom, napravim kampanju za podizanje svesti o raku dojke. Tad nisam znala nikog ko je bolovao od ove bolesti. U mojoj porodici do mene niko nije imao karcinom dojke. Danima sam razmišljala kako se oseća ta žena kojoj saopštavaju dijagnozu. Kroz šta ona u tom trenutku prolazi? I došla sam, intuitivno, do zaključka da je njen najveći neprijatelj strah. Tako je nastao i projekat „Jači od straha“, koji ja možda bespravno svojatam, ali dve nedelje nakon početka kampanje i sama sam dobila dijagnozu.
I njen put, od suočavanja sa dijagnozom do izlečenja, bio je ispunjen strahom. Milion pitanja – da li će preživeti, šta je sledeći korak, šta će biti s njenom porodicom, kako da za bolest kaže deci i majci...
– Otac me je napustio dve godine pre moje dijagnoze, nakon teške i duge borbe s karcinomom jezika i ja sam, nažalost, znala kako to sve izgleda i gde može da me odvede. Tri meseca sam, čekajući poziv na operaciju, imala borbu sa sobom i svojim mislima. Mislim da je to najteži period ove bolesti. Glumila sam da živim. Probudite se i znate da je rak tu. Idete na posao, tu je. Legnete uveče, isto.
Srećom, uz nju je tada bila njena po
rodica – suprug Tzobe, ćerke Lena (19) i Martina (15), majka i brat.
– Suprug, ćerke i naš pas Boža bili su okosnica i srž moje snage. Koliko god da smo pokušavali da sačuvamo decu od svega, ne znam koliko smo zapravo i uspeli. Nas dvoje jedini znamo koliko jako i teško smo vodili ovu bitku. Bitka jeste bila moja, ali bez supruga bila bi mnogo teža.
Što se tiče onih za koje misli da je trebalo da budu tu, a nisu bili – naučila je da bude zahvalna i njima.
– Ljudi ne vole da budu u blizini bolesti, posebno ne u blizini bolesti koja u našoj sredini uglavnom znači smrt. I treba ih razumeti. Treba ih pustiti. Oni koji nisu bili tu tada nisu ni sada pored mene.
Ponosna je što je danas u prilici da svojim iskustvom pomogne drugim ženama koje se suočavaju sa onim kroz šta je i sama prošla.
– Kada pričamo o raku dojke, najveći problem je što nemamo dobro organizovani skrining, što žene dolaze uglavnom u poodmaklim stadijumima bolesti kod lekara, verovatno zbog neosvešćenosti ili nedovoljne obaveštenosti o tome da je rak dojke u preko 90 odsto slušajeva izlečiv ako se otkrije na vreme. I što, za razliku od svih žena u okruženju, nemamo dostupne terapije za metastatski karcinom dojke, koje bi u najmanju ruku popravile kvalitet života obolelih žena.
Priznaje da bi volela kada je ljudi ne bi povezivali s rakom, već sa njenim ozdravljenjem.
– Zato i želim da se ova priča čuje. Želim da žene znaju da nisu same. Želim da im objasnim koliko je važno da shvate da bolest ne dolazi sama od sebe. Ona je uglavnom proizvod raznih navika koje je godinama stvaraju. Zato je bitno da ne dožive bolest kao poraz. Da je, kada god je to moguće, prihvate kao najveću lekciju i da stvari u svom životu poslože zauvek drugačije. Bolest je tu da im kaže: „Nešto ne radiš dobro. Promeni se! Promeni sve, ako je potrebno i ako želiš da živiš“.