Bolesti sam se suprotstavila muški

Živana je oduvek vodila računa o svom zdravlju. Išla je na preventivne preglede, hranila se zdravo, a na svaki problem koji bi joj život doneo – gledala je sa vedrije strane. Tako je bilo i kada se u 50. suočila sa dijagnozom raka dojke. Retki su oni koji su je i tada mogli videti bez osmeha na licu. Ova hrabra žena čak je i na hemioterapije išla skockana kao za modnu pistu, unoseći u sumorne bolničke hodnike optimizam…

– Prošle godine na mamografiji otkrivena mi je kapsulirana cista na dojci. Urađen je i ultrazvuk, a pošto lekari nisu znali o čemu se tačno radi, usledila je i biopsija. Nakon biopsije rečeno mi je: „Postoji nešto što treba da se odstrani. Ništa nije hitno, ali je bitno“. Međutim, nekako baš u to vreme sanjala sam da mi je na dojci izašlo nešto što nije dobro i to mi je bio signal da se što pre operišem. Da se to odstrani bez obzira na to da li u pitanju benigna ili maligna promena. Operacija je ubrzo zakazana. – Nalaz je poslat na histopatologiju i ispostavilo se da je u pitanju invazivni kancer. Nije bilo dobro, baš kao što sam predosećala. Operisana sam 6. marta, kada se zahuktavala pandemija korona virusa. Onkolog je rekao da moraju da se izvade i limfni čvorovi koji, srećom, nisu bili zahvaćeni kancerom. Nakon toga određena su mi i četiri ciklusa hemioterapije.

Odmah se, kaže, javila doktorki Ani Cvetanović, onkologu iz Kliničkog centra u Nišu, u koju je imala beskrajno poverenje.

– Rešila sam da idem dalje, da verujem i znala sam da će sve biti dobro.

U maju prošle godine počinju hemioterapije na koje je Živana, ma koliko zvučalo neverovatno, išla sa osmehom.

– Skockam se kao da idem u grad, odem i primim terapiju i vratim se kući. Zbog imuniteta vodila sam još više računa o ishrani.

Zbog hemioterapije Živana je izgubila kosu, ali ni to joj nije teško palo.

– Znala sam da tako mora. Nosila sam periku, prvo onu koju sam dobila u Udruženju „Ženski centar Milica“, a potom i onu koju mi je sin poslao iz Amerike i gubitak kose nisam doživela kao veliku tragediju. Od prvog do zadnjeg dana sam hemioterapiju iznela muški.

Uz nju su bila njena deca, sin preko Skajpa, ćerka koja živi sa njom i njen dečko, prijatelji, kolege...

– Svi pozovu, daju mi podršku i kažu: „Tu smo ako ti nešto treba“. To mi je mnogo značilo. A u mojoj glavi bila je samo jedna misao – kako će se sve to uskoro završiti. I tako je i bilo.

Ne krije da ju je bolest naučila da malo više misli na sebe i da više poštuje život.

– Veliki sam radoholičar, sve mogu, sve hoću. Sada malo više mislim na sebe jer sam shvatila da ako sam ja dobro, dobro je i ljudima oko mene.

S osmehom, koji joj ne silazi sa lica, Živana na sve što ju je snašlo danas gleda kao na ulogu u nekom filmu koju je dobro odigrala, a onda je nastavila kao da se ništa nije ni desilo