NISAM SANJALA VELIKU KARIJERU, ODBILA SAM PONUDE SVETSKIH ZVEZDA
Mogla je da bude bela devojka sa crnim glasom u legendarnom kvartetu Boni M, ali joj je porodica uvek bila na prvom mestu i nikad se zbog toga nije pokajala
Mogla je da bude bela devojka sa crnim glasom u legendarnom
kvartetu Boni M, ali joj je porodica uvek bila na prvom mestu i nikad se zbog toga nije
pokajala
Uskoro će biti šest decenija kako ova pevačica suvereno vlada domaćom džez scenom. Odavno je dobila priznanje da je bela žena sa crnim glasom, i to od najvećih džezera. Njenoj interpretaciji i vokalnim kvalitetima divila se legenda džeza Ela Ficdžerald dok ju je slušala u klubu Hotela „Jugoslavija“. Nastupala je i sa džez orkestrom Djuka Elingtona, sa Čikom Korijom... Nada je odbila i ponudu da se kao nova članica priključi disko bendu Boni M. Nikada se, kaže, nije pokajala. Nada ima 74 godine i isti onaj glas devetnaestogodišnje devojke koja je pobedila na festivalu „Akordi Kosova“. Ubrzo je, kao zamena čuvenoj Nadi Knežević, sa orkestrom Radio Prištine otišla na šestomesečnu turneju u Nemačku.
Bila sam Alisa u zemlji čuda
– Nikada neću zaboraviti taj prvi odlazak u inostran
Velikim zvezdama je bilo zanimljivo što tako dobro pevam njihovu muziku, a dolazim iz komunističke zemlje
Nemam puno fotografija jer moja generacija nije ni težila ka tome da sve beleži. Nama su sve uspomene ostale u glavi i u srcu
stvo. Visbaden mi je zauvek u sećanju. Posle skromnog okruženja to je za mene bila druga dimenzija. Lako sam se utopila u tu sredinu i zavolela džez muziku – seća se prvih nastupa.
Ostavili su dobar utisak svirajući standardne džez numere i tada modernu bosa novu. Tada je to bila Zapadna Nemačka u koju je došla na šest meseci, a ostala šest godina nastupajući u klubovima.
– Bila sam potpuno fascinirana načinom života i osećala sam se prelepo, kao Alisa u zemlji čuda.
Gde god da su nastupali, tretirali su ih kao domaći bend, a na specijalna gostovanja dolazile su velike američke zvezde poput Arete Freklin i Pletersa.
– Bili su velike zvezde, a ponašali su se kao normalni ljudi, koji su nam prilazili da se upoznamo i družimo. Bili smo im zanimljivi što tako dobro pevamo njihovu muziku, a dolazimo iz komunističke zemlje. Često smo se posle svirke svi zajedno opuštali uz muziku i to su bili najbolji provodi. Onako opušteno, uz sešn za našu dušu, a muzičari znaju koliko to ume da bude lepo i neponovljivo.
Nisam htela u London
U Nemačkoj je srela Mihajla Jakovljevića, poznatog džez basistu i šarmera. Spojila ih je ljubav, pa su pred matičara stali veoma brzo.
– Meni je bilo prirodno da to promeni život. Dobili smo ćerku Kristinu i sina Per Aleksandra i od tada porodica mi je na prvom mestu. Razlika između dece je samo jedanaest meseci, pa nisam ni mogla da se posvetim poslu, a poznato je da nikada nisam bila naročito ambiciozna. Ja samo volim da pevam. Često me pitaju zašto sam odbila ponudu Lize Mičel iz grupe Boni M. Njena je ideja bila da bi jedna bela devojka bila odlična za njihovu grupu. To je podrazumevalo da živim u Londonu, što zbog porodice nije bilo moguće – priča bez žaljenja.
Svoju karijeru je napravila po vlastitoj meri. Džez nije bio samo muzika koju voli već i njen stil života. Nije bila žena sa velikom ambicijom, pevala je kada je to želela i ponosna je na to što nikada nije dozvolila da je karijera uzme pod svoje. Nije mnogo snimala jer je uvek više volela živi kontakt sa publikom.
– Čuvena Džozefin Bejker, pevačica koja je bila veliki humanista sa mnogo usvojene dece, zapazila me je i ponudila mi da otpevam dve numere na njenom nastupu. To sam uradila, ali nisam prihvatila da s njom nastavim turneju. Nemam čak ni puno fotografija koliko je tu bilo fantastičnih stvari. Moja generacija nije ni težila ka tome da sve beleži, nama je sve to ostalo u glavi i u srcu.
Detetu iz internata treba svaki dinar
Tako se priseća i anegdote sa čuvenim šansonjerom Šarlom Aznavurom, koji je došao na njen nastup.
– Bio je u crvenom džemperu, a u klub nije moglo da se uđe bez sakoa. Menadžer ga nije prepoznao i nije ga pustio da uđe. Intevenisao je naš bubnjar koji je ustao i dao mu svoj sako. Proveli smo divno veče uz muziku.
Nada je rođena i odrasla u Aleksincu, a školovala se u Nišu. Kasnije je upisala Pedagošku akademiju u Prištini i brzo počela da nastupa na lokalnim igrankama. Za nju, dete iz internata, ti prvi honorari su bili važni jer je svaki dinar bio veliki kao kuća.
– Odrasla sam u dvorištu aleksinačkog bioskopa i stalno sam gledala filmove, naročito one muzičke sa Doris Dej, Tonijem Stilom... Želela sam da budem glumica, mislila sam da su oni najbolji ljudi na svetu. Igrala sam, pevala, glumila, stepovala – sa radošću priča o detinjstvu.
Sa još većom radošću govori da je danas baka Ani, Aleksandri, Urošu i Mihajlu.
– Nijednog trenutka se nisam pokajala što sam zbog porodice odbila neke odista sjajne ponude. Ponosna sam na to u kakve su ljude izrasli Kristina Aleksandar i ne bih to menjala ni za šta – kaže.
Nada je uvek nasmejana, zrači lepom energijom i dobrim raspoloženjem. I dalje nastupa po klubovima, a glas joj zvuči mladalački kao i nekada kada su je zvali „bela devojka sa crnim glasom“.