Previše je čekanja da prođe

Dok čekamo nastavak serije „Klan“, u kojoj je glumio negativca Furtulu, u talentu našeg proslavljenog glumca možemo uživati u njegovoj matičnoj kući BDP – i u starijim komadima poput „Kad su cvetale tikve“i u novom „Dan kad ja nije više bilo ja“

Zbog 2020. godine koje se seća kao više sile Ivan Zarić (47) uželeo se zagrljaja, dugih sedenja sa prijateljima, pozorišta… Od januara je uhvatio zalet za nove uloge. Da nije zaveden glumom koja mu omogućava da zaviri u razne druge profesije, bio bi drvoseča. Slučajno mu se desilo da se njegova supruga zove baš Ivana, a birao ju je zbog dobrote u kojoj uživa 25 godina. Radoznao je da prvi put proba neku hranu koja goji, a i da premijerno poseti Njujork.

Šta je vama bilo najprivlačnije u liku Furtule u TV seriji „Klan“?

– Najizazovniji je balans između dobra i zla. I prikazati Furtulin put kroz oluju koju donose Šok i Paša, koju on nije želeo, a zadesila ga je. Glumac uvek mora u sebi da pronađe i probudi delove lika koji tumači da bi jedan deo sebe pozajmio liku.

Nove uloge u 2021?

– U BDP-u, u predstavi „Dan kad ja nije više bilo ja“, po tekstu Rolanda Šimelpfeniga i u režiji mlade i talentovane rediteljke Tare Manić.

Šta vam je od lekcija donela pandemija i čega ste se uželeli?

– Prošla godina je određena višom silom. Uspevali smo da ipak igramo povremeno u pozorištu, a i emitovana je serija „Klan“. Uželeo sam se zagrljaja, dugih sedenja sa prijateljima, pozorišta… Previše mi je čekanja da prođe.

Da niste glumac, rado biste bili?

– Zaveo me je glumački poziv jer, spremajući određene likove, upoznajete i neke druge poslove, pa možete nakratko da probate najrazličitije profesije. Ako moram nešto drugo da izaberem, bio bih drvodelja.

Koju vašu scenu, a i scenu nekog drugog glumca najviše volite?

– U predstavi „Fine mrtve djevojke“trenutak gde sam leđima okrenut publici i imam intenzivnu scenu sa koleginicom Ivanom Nikolić. Od tuđih, scenu Nebojše Glogovca u autobusu u predstavi „Bure baruta“.

Pored dara za glumu, šta ste još nasledili od oca, a šta od majke?

– Smisao za humor, spremnost da razumem i prihvatim različitosti, borbu za istinu i pravdu, razumevanje života i suprotnog pola. I sluh. Lepo pevam, ali me je teško slušati. Na majku imam racio. Naučila me je da je važno maštati, ali i da se jake kuće grade na jakim temeljima. Zaličim na nju kad se naljutim. Oboje prvo zaćutimo.

Desila vam se ljubav sa suprugom Ivanom. Verujete li da je u imenu sudbina?

– Nadam se da je slučajnost, ako smo se birali zbog imena, onda smo preveliki narcisi. Jeste bila ljubav na prvi pogled, ali saznanje koliko je poštena, časna i dobar čovek bilo je jak temelj da trajemo 25 godina. Za to vreme shvatite koliko ste morali da radite i gradite zajedno kroz život.

Gde biste najradije prvi put otputovali?

– Njujork. Tamo nisam bio, ali znam da je fascinantan. Sa svakog putovanja sam doneo neke vredne uspomene.

Šta biste prvi put probali u životu?

– Ili je ilegalno ili je nemoralno ili goji. Pa pošto je javni odgovor – nešto što goji.