Godinama pričam

„Bio je uzoran đak, govorio nekoliko jezika, išao na takmičenja“, „Otac ugledni radiolog, mama sudski veštak“, „Izgledao je mirno, dobro i pristojno“... Sve ovo čitamo na mrežama nakon tragedije u OŠ „Vladislav Ribnikar“na Vračaru. Svi su preneraženi činjenicom da je neko tako pitome pojave počinio krvoproliće. Odjednom šamar otrežnjenja i pitanje od kojeg boli glava – da li smo toliko zastranili kao društvo i da li je moglo da se spreči?

Ne bih da se pravim pametan sa: „Jesam li vam rekao?“, ali kao neko ko je više od 10 godina držao privatne časove deci i „odškolovao“generacije od 1998. do 2010. godišta mogu da kažem da sam dugo, predugo pričao na sav glas da nešto debelo nije kako treba kada su deca u pitanju, da svaka sledeća generacija izaziva sve veću zabrinutost, da je vrag davno odneo šalu, a da roditelji ne umeju ili ne žele da primete problem koji imaju u kući.

Ono što sam ja primetio za ovih 10 godina bilo je sistematsko i postepeno gušenje autoriteta deci. Sa roditeljima su postali drugari koje imaju slobodu da oteraju i dovraga ako im oni ne ispune neki hir. Tu slobodu iz kuće su dalje preneli i u škole, pa su nastavnicima jedva i persirali, pisali im na Vajberu bez trunke poštovanja njihovog privatnog vremena, kao ni pozicije, roditelji su ih ugnjetavali kao zmije žabu – jer njihovo dete je uvek u pravu, pa mora da dobije to što od nastavnika zahteva, a onda se taj bezobrazluk proširio i na nas, privatne profesore.

Slušao sam priče maloletnika kojima su veliki odmori služili kao slobodno vreme da nekome napakoste – kreće se od flekanja odeće i prskanja vodom, a vidite dokle može da se dođe. Tešio sam i onu decu koja se ne uklapaju u kalupe, trudio se da pričam, da skrećem pažnju roditeljima i tako ukrug, a uglavnom dobijao komentare da previše dramim i da ni moja generacija nije bila bolja.

Da ne budem surov, bilo je i ima i dalje one vredne dece i savesnih roditelja koji ih uče da moraju da se trude i da na svom trudu grade uspeh. Da se novac zarađuje, a ne zgrće. Da treba ulagati u ljude, prijatelje, partnere i odnose sa njima. Da ne treba nikoga nipodaštavati, da je sreća iluzorna ako nema s kime da se deli, ali avaj, ostaje sve to samo kao nečiji tihi manifest. Možda je krajnje vreme da se osvestimo.

Predugo sam na sav glas pričao da nešto debelo nije kako treba kad su deca u pitanju