Obnevideli smo od silnog truda da budemo moderni
O nemerljivom bolu, žalosti, saučešću, tuzi da li treba pričati? O zaleđenosti u danima iza nas, o nevinim žrtvama, a žrtva je i dete koje je zločin počinio! I nakon te najveće tragedije koja se desila u našem društvu, nemerljive i nespoznatljive – gde smo mi?! Kako se reaguje? Šta činiti? Ima li nade i vere da se bilo šta ispravi?
Da li mladi gledaju TV, Instagram, Tiktok, igraju igrice, ili šta god, ne treba ni postavljati kao pitanje. Znamo koliko vremena provode na internetu. A šta im je ponuđeno izuzev šunda, nasilja, rijalitija, kriminala? Gledamo serije, domaće, u kojima u rajskim kućama žive oni koji novac zarađuju smutnim, nažalost, vrlo definisanim poslovima. Pratimo ,,modne trendove“, obnaženost tela i uma, sve na nacionalnoj frekvenciji.
Sankcija za destruktivno ponašanje ne postoji. Vrlo često je posve suprotno. Đorđe Balašević bi rekao ,,pre ih puštali za vikend, sada pravo pred kamere“.
Ali ovde valja istaći dve stvari. Humanost i obrazovanje, kao posve zanemarene kategorije.
Kao profesorka srpskog jezika i književnosti u gimnaziji, smatram da je veoma bitno da đake naučim šta su antika, romantizam, avangarda, da znaju Homera, Tolstoja, Lazu Kostića, Andrića i Selenića, ali je mnogo bitnije da ih naučim da budu ljudi. Da budu drugari, podrška jedni drugima, da se drugar ne odbacuje, već usmerava, da je kritičko mišljenje ono što uslovljava katarzu, najpre se drugaru bratski priđe, s njim se priča, a onda se, pažljivo, usmerava; da u jednoj zajednici moramo otkrivati svoje lepe osobine, ali i mane koje želimo da ispravimo.
I ističemo znanje, marljivost, to je ono što cenimo, čemu težimo. Igramo kvizove, rešavamo zadatke i jednačine, u kojima nam X nije koliko koštaju džipovi i torbice prestižnih kreatora. Da je profesor, nastavnik, učitelj – biće u koje se ima poverenja, koje se voli i poštuje, jer te on voli i poštuje. Da ako te izgrdi, kazni – onda znaš da to radi jer želi da ti ukaže na propuste. A ako dobiješ lošu ocenu, ne ljutiš se na njega, već na sebe.
I za to treba podrška porodice, da roditelj ne optužuje nastavnika, ne priča pred detetom ružno o njemu. Jer kada nam deca dođu u školu – ona postaju naša deca! Roditelji i škola su tim, koračaju istom stazom, nekada krivudavom, nekada baš okomitom, ali se podstičemo i poštujemo.
I ne pritiskajte decu da budu perfektna. Nismo bili ni mi. Niti smo danas. Ali smo savili glavu, obnevideli od silnog truda da budemo moderni. I otišli smo predaleko – dopustili naopakim vrednostima da nam se usele u domove, da nam se deca na njima vaspitavaju.
I dosta sa odloženim reakcijama, odloženim danom žalosti, odloženim diskusijama, oprezima. Hajde da sada reagujemo odmah!
Bavimo se mentalnim zdravljem, jer je više nego očigledno da nam je potrebno.
Nisam sklona defetizmu, ali ako nanovo upotrebimo beskrvne reči i reakciju, tugu, ljutnju i bes odložimo, biće kasno. Ako već nije!