INTERVJU DEJAN DUKOVSKI Umorio sam se od balkanske stvarnosti

BEOGRAD Pripadnik sam generacije obeležene prokletstvom: imati pa nemati - kaže čuveni dramski pisac, autor dela „Bure baruta“, „Mamu mu ko je prvi počeo“...

Premijera predstave „Duh koji hoda“u režiji Aleksandra Popovskog, po delu Dejana Dukovskog - osvedočenog ovdašnjeg i evropskog stvaraoca, biće sutra na sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.

- Glavnom junaku je sistematski činjena nepravda i on rešava da krene u borbu za svoja prava. Kreće u (iracionalan) pohod protiv sistema. Oružje mu je moć ubeđivanja, a metod neću da kažem. Pitanje je i ko je on; heroj, negativac, običan čovek doveden do opstrukcije razuma, duh sa sekirom, vihor revolucije, ideja koju danas imaju mnogobrojni obespravljeni.

- I budalaština (smeh). Ima se utisak da stvarnost pokazuje da je borba uzaludna, a pobuna izlišna i uglavnom na sopstvenu štetu. Ali potreba čoveka da teži boljem (i kroz pobunu) u ljudskoj je prirodi. Alternativa pobuni i kritičkom mišljenju je pristajanje... Ako me pitate ima li pobuna smisla, kažem ima. A što se slobode tiče; puno puta je u pitanju lično opredeljenje. Svako sam sebi određuje slobodu.

- Je..m li ga - ne znam ko je prvi počeo, al’ mamu mu.

- Meni je ceo život pro- šao u nekim eksplozijama, ovakvim, onakvim. Rođen sam 1969. i pripadam generaciji koju je stigla ona strašna kletva - imati pa nemati. Ne mislim u materijalnom, već pre svega duhovnom smislu. Mislim na atmosferu u kojoj smo živeli, mogućnost slobode, razmene, vrednosni sistem... Ne kažem da u negdašnjoj nam zajedničkoj zemlji nije bilo i problema, ali danas sa sigurnošću svi možemo reći - raspala se jedna lepa Rastao sam u vreme kad je posle britanskog bio najbolji u Evropi zemlja. Primerice, rastao sam u vreme kad je YU rokenrol posle britanskog bio najbolji u Evropi, a sad smo stigli do turbo folka. To sve govori..

- Kao da hodamo u začaranom krugu. Toliko puta sam krenuo rekavši - preko one stvari mi je balkanske stvarnosti, odoh... I, uvek se vratim. Začarani krug. Umorio sam se više od političke situacije i njene sve veće banalnosti. Kao što smo sahranili Miloševića sad moramo i neke druge heroje poput malih fašista, stvarno mi je pun kufer malih fašista. Imao sam sreću da budem svedok vremena u kome je sistem uvažavao čoveka i ljudski život, pa su ljudi shodno tome živeli bolje.