Devetoro Čakarevića spava u dva kreveta
NI VIŠE RADOSTI NI VEĆE TUGE U NAJBROJNIJOJ PORODICI U ARILJU ARILJE Nas devetoro spava na dva kreveta. Nije nam hladno, ali kuća je puna vlage, pa smo često prehlađeni. Mi smo srećna deca, ali nam nedostaje kupatilo, kaže nam Valentina Čakarević (10) iz
Ova devojčica sa još osmoro svojih braće i sestara: Mašom (1), Srećkom (2), Stojanom (3), Radom (4), Tomom (5), Svetlanom (6), Draganom (7) i Kristijanom (8) živi u kući bez vode i kupatila, na 600 metara nadmorske visine. Jedno drugom do uveta, željni su svega. Ipak, suviše su mali da bi razumeli siromaštvo u kojem ih podižu njihovi roditelji. Otac Predrag radi u šumi za dnevnicu kao drvoseča, dok majka Marija bdi nad dečurlijom.
Devojčive spavaju na jednom, a muškarci na drugom krevetu svoj krevet. Videla sam na televiziji krevete na sprat. Posle sam ih sanjala. Kao, mi imamo devet kreveta, svako svoje ćebe i jastuk, lepa nam je soba, a sve to su nam doneli anđeli jer smo bili dobri - objašnjava Valentina dok kida koru hleba i daje bratu Srećku. To mu je doručak. Obeduje na podu pored trule sudopere.
Njegov stariji brat Stojan sedi za stolom. Bolestan je, ima temperaturu, ali pokušava da iz prazne kutije od mleka iscedi koju kap. Na Stojanovim nogama iscepane cipelice.
Najstariji brat Kristijan vikendom pomaže ocu u šumi. Mašta da će jednog dana zaraditi novac i kupiti kompjuter.
- Onda ću da pokažem sekama i braći kako izgleda more, pričao mi je drug šta sve može da se vidi na kom- pjuteru - kaže Kristijan.
Otac Predrag od jutra do večeri radi u šumi da bi prehranio svoje lepotane.
KORA HLEBA DORUČAK
ISCEPANE CIPELICE
- Presrećan sam što ih imam. Srce bih iz grudi za njih izvadio, sva su mi radost. Zato me i boli duša što ne mogu da im obezbedim ono što imaju njihovi vršnjaci. Ali ćute i idu u školu svaki dan, po pet kilometara u jednom pravcu bilo da je kiša ili sneg. Dođu kući, a prsti im poplaveli od hladnoće. Uz pomoć prijatelja počeo sam da zidam novu kuću. Započeo, ali dalje ne mogu, i sada to stoji. Kada bih mogao samo da stavim vrata i prozore da im obezbedim sobe, mojoj sreći ne bi bilo kraja - priča Predrag.
Ni više radosti ni veće tuge na jednom mestu. De- vet malih heroja na proplanku u oronuloj kućici čekaju bolje dane.
Majka Marija trudi se da svakom detetu posveti dovoljno pažnje, no posla je mnogo, pa ne stiže. Treba svakodnevno dovlačiti i vodu u balonima jer svoju nemaju. Kupaju se u ko- ritima...
- Devojčice rastu, potreban im je bolji dom. Jedva suzdržim suze kada mi traže nešto a ja nemam da im dam. A dobra su deca, skromna. Nema većeg blaga od dece. Iz ljubavi se rodilo svih devet mališana - kaže majka Marija.
ROĐENI IZ LJUBAVI