SVE MOJE ULOGE LIČE NA MENE
Ja sam uvek za pozorište, ne zato što je ono prvenstveno potrebno glumcu, već zato što je neophodno čoveku, govorila je Mira Stupica. NAROD I LEPE CURE NA FILMU
BEOGRAD
Isticala je: „Čovek, kada mu se svet ruši i nema gde da skloni glavu, može u knjige, u muziku, u slike, u pozorište i tako nađe predah i duši mira.”
Dugačak je spisak njenih uloga, preko dve stotine na sceni i pedeset na velikom ekranu. Mnoge od njih ušle su legendu i u antologije.
„Sve moje uloge liče na mene”, rekla je, „smeju se kao ja, tuguju kao ja, plaču kao ja, raduju se kao ja. U svakoj sam ja i svaka je u meni. (…) Moja veselost liči na veselost Petrunjelinu. Moja Danica u ‘Ljubavi‘ i njene suze liče na moje suze. I ja tako plačem kad sam nesrećna. I ja umem da budem gorka kao što je bila Nastasja Filipovna…”
Govoreći o sebi kao glumici, između ostalog, kazala je da nije mnogo marila za šminku:
„Ja sam od neke vrste, moglo bi se reći, nedisciplinovane glumice. Uglavnom na sceni nosim svoje lice, malo nacrtam oči, našušurim kosu, i tim svojim istim licem funkcionišem u skoro svim ulogama. I, odem recimo u Mađarsku ili u Rusiju i zapanjim se trudom glumaca oko šminke, oko maske, oko svega što oni urade sa svojim licem. (…) Premalo sam se bavila time, premalo sam se potpomagala šminkom. Nekako sam mislila da sve treba da izvire iz nekih drugih izvora, tako da je moje ogledalo bilo vrlo malo upotrebljavano, na brzinu.“
Govorila je i da su prolaznost i efemernost glumački žigovi. „Mi ne možemo ni čuvati ni poklanjati svoje uloge nakon završetka života predstave. Recimo, ja ne mogu moju Petrunjelu pokloniti mojoj unuci. Ne mogu da napravim retrospektivu svojih dvesta uloga, ne mogu da stojim u muzeju kako bi, i kad me ne bude, neko mogao da kaže: vidi što je ovo bilo dobro. Mi uđemo samo u duhovnu klimu i tako se prenosimo bez autorskog potpisa.”
Upitana u jednom intervjuu da izdvoji uloge za koje ona, bez obzira na kritičare, smatra da su je obeležile, rekla je: „‘Petrunjela‘… („Dundo Maroje”, prim. n.) bila je to predstava koja je nosila pečat i Bojana i celog jednog svežeg ansambla koji se upeo iz petnjih žila da napravi odličnu predstavu. Ali, za mene je presudno bilo kada mi je Bojan Stupica otvorio vrata da iz tog faha đavolica i komedijskih uloga uđem u dramski repertoar. Uloga Njegine u ‘Talentima i obožavaocima‘ bila je presudna za mene. Dramska uloga koja mi je omogućila da pokažem da je i to moj teren. Onda sam zaigrala ogroman dijapazon, šetala sam se od komedije do tragedije i nazad.“
Pre nego što će zaigrati Petrunjelu Mira je bila u bolnici za plućne bolesti Golnik (blizu Kranja), gde je, kako beleži, „primal pneumotoraks, imala kavernu, bljuvala krv…”. Tu se i venčala sa Bojanom Stupicom („Direktor Golnika mi je bio venčani kum. Divni doktor Nojbauer. I ceo me Golnik s prozora pratio na venčanje…”)
„Skočila sam u ulogu Petrunjele kao u neki divni bazen. Počela sam tako dobro da plivam, da radim… Kao da je sve ono što se u tih pet, šest meseci bilo zatomilo na tom Golniku, u tom strahu, kao da je odjedanput izletelo iz mene; ja sam uletela u tu predstavu kao prozeblo ptiče u staro toplo gnezdo. (…) Odigrala sam ja tu Petrunjelu preko pet stotina puta, s raznim Pometima”, govorila je.
Upitana za televiziju, rekla je: „Nekako smo se mimoišli… Da, nisam mnogo igrala na televiziji. Nisam mnogo ni razmišljala o tome. Jedino što ne mogu televiziji da oprostim to je što me je ubila. Kad sam jedanput Krleži ispričala da su skoro sve moje emisije i predstave izbrisane - Kika Bibić izbrisana, izbrisan „Dundo Maroje”, izbrisani „Talenti i obožavaoci”, izbrisana Nastasja Filipovna… izbrisani zato što su televiziji potrebne trake, jer smo siromašni, a siromašni smo i duhom pa ne znamo šta je šta - kad sam to ispričala Krleži, on kaže: Pa, je li moguće! Pa, bogamu, oni su tebe ubili!...”