MOJ BRAT BORA TODOROVIĆ
Kao osnovac kod učiteljice, tako sam išla u jednom trenutku kod brata Bore na čas glume, rekla je Mira Stupica.
BEOGRAD
Ako se u knjizi „Šaka soli” prati (samo) nit Mira i njen brat Bora Todorović, otvara se jedan poseban svet. Kao mlađi brat bio je isprva neko o kome je trebalo brinuti, zatim kurir, čuvar, pomoćnik... I potom - kolega. A i u knjizi i izvan nje odzvanjaju svedočanstva i tragovi njihove čudesne duhovitosti.
- Često su me pitali kako se na sceni osećam pored brata. Odgovarala bi - pa obično. U radu se navikneš na svakog partnera. Samo jedanput sam se, baš zbog tog zajedničkog prisustva na sceni, zbunila. Gostovali smo s Ateljeom 212 u Parizu, sa Pirandelovim „Divovima s planine”. Pozvao nas je veliki modni kreator Pjer Karden da u njegovom pozorišnom prostoru „Espas Karden” odigramo predstavu. U jednom trenutku, dok smo Bora i ja na sceni bili u dijalogu, blesnula mi je misao - otkud Bora i ja, siročići iz Gnjilana i Aranđelovca, usred Pariza na pozorišnoj sceni slušamo aplauze. Slika preseka te dve tako različite životne situacije me je na tren izbacila iz scenske ravnoteže. Ali samo na tren, i neprimetno za sve ostale - napisala je čuvena glumica.
Govoreći o tome kako je upisao Akademiju i kako je studirao, između ostalog, navela je:
- Završio je bio srednju tehničku i dve godine vojske i dobio službu u Rakovici. Jednog dana mi je došao sav zajapuren i promucao: „Ja više neću da radim u Rakovici.” Kažem: „Dobro, a šta ćeš?“On ćuti. Ja se onda setim kako ga je stari i sjajni ruski reditelj, gospodin Jurij Rakitin uzeo za lepu ulogu dečaka u Gončarovljevom „Ponoru” i kako je bio oduševljen njegovom neposrednošću. „Možda želiš da budeš glumac?”, pitam. „Želim!” Kažem: „Pa dobro, prijavi se na konkurs za glumačku školu.” Položio je ispit i primljen u klasu mog jedinstvenog Pometa, Joze Laurenčića. (…) Dok je Bora studirao na akademiji, cela njegova klasa se prihranjivala kod naše mama Dane. Ako nije bilo ništa bolje, hleb i mast su uvek bili tu. Tako sam, sa zalogajem hleba, masti i paprika, prvi put ugledala Borinog kolegu, dugačkog, okatog i glavatog Ljubu Tadića. Nisam ni sanjala da će to biti onaj veliki, najveći Ljuba Tadić. Da će biti moj Rogožin, Azdak, Glembaj...
Njihovo lično i glumačko stasavanje posebna je, bogata priča u kojoj je Mira, naročito na početku, bivala onako kako i dolikuje starijoj sestri. No, bilo je i obrta...
- Predstava Pavela Kohuta „Marija se bori s anđelima”... Odmah sam osetila da nešto ne valja na probama. Stidela sam se svoje nemoći pred kolegama. Na jednu probu ušao je i Bora. Kad sam ga nestrpljivo posle pitala šta misli, nervozno me povukao u ugao i ljutito rekao: „Šta to radiš? Šta radiš to? Sve to sam već video kod tebe. Ništa to ne valja.” Porazio me. „Pa šta da radim?” „Dođi sutra kod mene.” I ja sutra lepo, kao osnovac kod učiteljice, na čas glume - kod Bore. Posle njegovih primedaba i sugestija došla sam na probu potpuno bela i polako krenula ka jednoj velikoj ulozi.