„BLIC“SA SAŠOM ĐORĐEVIĆEM POSLE OLIMPIJSKOG

BEOGRAD

Svi bi da priđu, čestitaju, fotografišu se. Policija ima pune ruke posla. Aleksandar Đorđević ima vremena za sve. Za mališana sa ocem, koji se zahvaljuje za trojke i srećno detinjstvo, kao i za to što je kao selektor to omogućio njegovom nasledniku. Slikao bi se i policajac u civilu, ali kaže, plaši se reakcija pretpostavljenih. Znamo se sada već decenijama. Provodili smo predivna leta od 1995. do 1998. na pripremama, putovanjima, u hotelima, na utakmicama, slavljima. Idemo stepenicama kojima smo poslednji put baš te 1998. išli na prijem, posle atinskog zlata, kod Slobodana Miloševića. Onda je 25. decembra 2013. promovisan u selektora Srbije, nakon čega smo se sa poslednjeg sprata u Kući košarke spustili u kabinet tadašnjeg potpredsednika Dejana Bodiroge, da nazdravimo za srećan početak. I posrećilo se:

- Sećaš se šta sam ti tada govorio? - pitao me je Sale, čekajući zagonetno moj odgovor.

MNOGI NISTE VEROVALI

Misliš za Španiju? Osmeh njemu svojstven, uz nastavak započete misli: - Mnogi niste verovali, kao ni sada. Nisam se dao, već pokušah odmah sa kontraofanzivom: „Zar si posle svega što smo prošli u mene sumnjao?“, uzvratih, sada već po strani dok su se košarkaši i košarkašice okupljali na jednom delu improvizovane bine, odbojkašice i vaterpolisti na drugom, a Nebojša Ilić došao da kaže da bi Sale i Teo trebalo da se obrate ispred Skupštine.

- Cilj mi je bio da pobedimo reprezentaciju Španije, koja godinama dominira, da iz toga proisteknu veće stvari. Da prenesem energiju i entuzijazam, koji sam uvek imao, na igrače. Da prenesem sve svoje ka tom cilju, da stvorim pozitivnu atmosferu u našoj košarci, reprezentaciji. Da li je tako bilo uvek? - zastao je, pitao me. Jasno mi je na šta aludira.

Ali Sale... - ostao sam nedorečen jer me podsetio na svoje reči.

- Nismo bili velesila više u košarci, ali nam to nije uzimalo pravo da radimo i da želimo da pobedimo. Okupili smo grupu koja je spremna da se podredi zajedničkom cilju, da ispravi grešku saigrača, da se žrtvuje, diše kao jedan.

Kako je bilo u selu? Možeš li da uporediš sa Atlantom 1996?