Slavkov put do škole: medvedi, vukovi i šuma
KRALJEVO Slavko Koturović iz sela Mlanče podno planine Čemerno, đak šestog razreda OŠ „Stefan Nemanja“iz Studenice, do škole i nazad prepešači 14 kilometara, a preostali deo puta prelazi autobusom.
Na putu do autobusa, za koji mu je potrebno sat i po vremena, Slavko je nailazio i na medvede, a prolazi kroz šumu u kojoj ima i vukova.
- Kada idem u školu, ustajem u pet sati ujutru i oko pola šest već krećem ka autobuskom stajalištu. Do njega mi treba oko sat i po hoda, a put i nije baš prijatan jer moram da idem kroz šumu u kojoj ima divljih životinja - priča ovaj trinaestogodišnjak koji do škole i nazad mora da se vozi i autobusom još sat vremena.
Iako možda deluje kao gorštak, Slavko je dečak kao i svi ostali, a priznao nam je da ga je strah da po mraku pešači kroz šumu.
- Moj pas Vučko, a nekada otac ili stariji brat me često prate do autobusa. Pre desetak dana ispred nas je prošla mečka sa dva mladunca. Vučko je odmah počeo da laje i ona je onda s njima pobegla. Ali, u ovim predelima ima i vukova. Nije mi svejedno - kaže Slavko Koturović.
Zime u podnožju Čemerna znaju da budu duge, hladne i sa puno snega. A onda počinje izazov da se probije do autobusa. Slavko kaže da tada njegov otac Rade, ali i on moraju da raščiste sneg kako bi se probili do autobusa.
- Kad su kišni dani, putem kojim hodam je blato, makadam je izrovan, a tek zimi, po snegu, koji u ovom planinskom kraju često bude veći od jednog metra, tada je najteže - kaže ovaj dečak.
Slavkov najbliži drug živi sedam kilometara od njegove kuće i, kako nam je
rekao, mogu da se druže samo ponekad, a onda najčešće igraju fudbal.
- Obaveze u školi mi oduzmu dobar deo dana. Kada se vratim kući, moram da pišem domaći i učim. Tek kada to sve završim i, ako mi ostane vremena, mogu da se igram ili da pomognem roditeljima na imanju - priča Slavko, koji nam je otkrio i da mnogo voli crtanje.
Majka Spomenka kaže da joj je žao Slavka jer mu je baš naporno da ide i vraća se iz škole.
- Slavka štedimo maksimalno. Imamo posla na imanju, ali nam on pomaže samo kada nema drugih obaveza. Najviše me strah kada ujutru, zimi, po mraku ide kroz šumu ka školi. Uvek razmišljam o tome da bezbedno stigne do autobusa jer je ovo ipak divljina - rekla nam je Slavkova majka.