“Modus operandi” ili “Seljačka posla”
Desetak uveliko punoletnih siledžijica s Konjarnika provodi život sedeći na zidiću ispred Supermarketa (1977). Jezivo im ide na nerve tip koji četiri puta dnevno prolazi pored njih, tim putem ide i vraća se sa treninga. On njih ne vidi, on njima bode mozak. Trenira karate, a što je najgore, priča se da sledeće nedelje polaže za crni pojas. Neće majci! Onda mu prave zamku: kupe litarsku „koka-kolu“u staklenoj flaši i vrebaju dete kome će da zacakle okice na taj mračni predmet želja. Prvi dečak koji se pojavi dobija šansu da osvoji tu flašu - jedini uslov je da se zaleti na karatistu i da ga šutne u međunožje. Pošto dečak obavi zadatak, a karatista mu u instinktivnoj odbrani opali čvrgu, junaci vadeći čake, izvlačeći kaiševe iz pantalona, s bokserima na pesnicama, naskaču na njega: „Sram te bilo, biješ dete!“.
Moramo priznati da je 40 godina kasnije sve potpuno drugačije. Metode koje su „siledžijice“plasirale sa zidića, danas se sprovode sa sedišta parlamenta. Litarska „koka-kola“je iz staklene flaše presuta u plastičnu, na provokatorske zadatke se umesto dece šalju žene, a ponašanja koja smo jednostavno zvali „seljačka posla“, danas zovu „modus operandi“većine.
Posao se obavlja, pretpostavljam, ovako. Ako, na primer, imamo cilj da u najkraćem roku izludimo malobrojne poslanike opozicije, najvažnije je da ne pogrešimo u izboru predsednika skupštine. Idealno bi bilo da to bude ličnost koja je tokom svoje blistave karijere bila u više stranaka nego što ih ima u parlamentu, ne bi li je svi osećali kao svoju. Izvrsno bi bilo da se nikada ne sapliće o taj zanimljivi podatak iz svoje biografije, da bude nesputano arogantna i superiorna nad svima koji je makar u broju članskih karata nikada ne mogu stići. Kad već zamišljamo savršenstvo, bilo bi izvanredno i da je ta osoba obdarena divnom osobinom uživanja u pokazivanju sile nad slabijima. A još kad bi bila i slabijeg pola, gde bi nam kraj bio?!
Krhka ženica na mestu predsednice parlamenta! Pa, to je genijalno rešenje! Nema kraćeg puta da izbezumimo ove opozicionarčiće, zapamtiće dan kad im je palo na pamet da imaju ikakva prava! Nema potrebe da joj dajemo uputstva, dovoljno je reći: „Radi im sve što ti padne na pamet“! Ona će znati kad je pravi čas da im oduzima reč, isključi mikrofon, umeće da manipuliše gledaocima ponavljajući uporno „gledaoci sve ovo vide“, tako da će gledaoci iako ne vide ništa osim nje poverovati da su zaista videli nešto nezapamćeno. Deliće opomene, podizati ton, rugati se, sve dok ne uoči prve naznake pene na usnama nekog raspamećenog poslanika. Tada će reći: „Zar se tako razgovara sa jednom ženom?“To će biti znak da u njenu odbranu ustanu „ortaci sa zidića“s početka priče.
Četiri decenije kasnije, ne moraju da koriste hladno oružje, dovoljne su im teške reči. Pričaće o tome kako se dogodilo nešto nezabeleženo u istoriji parlamentarizma, da je krhkoj ženi neko „brutalno psovao majku“(pošto valjda postoji i elegantno psovanje majke), da opozicija hoće da „izazove krvoproliće“(ima li, zaista, logičnijeg objašnjenja zašto opozicija koristi izlaz iz sale koji vodi pored klupa većine, nego da izazove krvoproliće!).
Mnogo su jaki da bi se neko usudio da pita gde smo videli to psovanje i pljuvanje, previše osiljeni da bi se iko zapitao: Ako je stvarno istina da se u parlamentu dešava haos koji izaziva opozicija, a „pristojna i civilizovana“predsednica nije u stanju da to spreči - zašto je onda ne smene? Da li je to “modus operandi” za raspisivanje još jednih vanrednih parlamentarnih izbora ili sam ja bezosećajna seljančura?