Šira slika

Znam ljude koje volim i poštujem, koji mene vole, ali me pomalo ne poštuju jer ih razočaravam odsustvom smisla za sagledavanje „šire slike“. Ja ne znam kako bi bilo moguće da volim nekoga koga ne poštujem, ali osećam da je i tako nešto moguće. To je valjda ta „šira slika“. Imam mana, ali sam u principu ok.

Meni se, na primer, čini da razni igrači vladajuće većine - predsednici i potpredsednici poslaničkih grupa, skupštinskih odbora, gosti najgledanijih jutarnjih programa, analitičari, tviteraši, komentatori, vlasnici, urednici, novinar… da svi oni čine širu sliku uske politike Jednog čoveka. Koji nema mana, ali u principu nije ok.

Malo je falilo da nasednem na „širu sliku“onih koji su se debelo zabrinuli oko apela 100 intelektualaca upućenog Saši Jankoviću da se kandiduje za predsednika Srbije. Raznih je tu bilo načelnih sekiracija što da ga mole, kako sme da se oglašava na zvaničnom sajtu ZG, koja je njegova politika… Ovo poslednje mi izaziva najširi osmeh - poznati smo po tome da glasamo za politike, a ne za ličnosti! (Najstariji među nama, da ne kažem Penzioneri, to najbolje znaju. Nije bila neduhovita ni primedba da je Janković „NATO kandidat“, biće da je Bler njegov savetnik, a Đulijani prijatelj.) Pored mog rada na širenju vidika, usred belog dana sa ekrana me je dozvao pameti urlik navodno sitnog igrača: „Koga taj Saša Janković zaj….a!?“

Po cenu gubitka ljubavi i poštovanja, ponavljam da su vlasnik „Informera“i vlasnik „Pinka“šira slika uske strategije Jednog čoveka. Nema šire slike bez gledanja direktnog prenosa konferencije za štampu na kojoj novinarka Premijeru postavlja pitanje: „Da li se osećate kao Lazar pred Muratom?“Mršav je autoritet onog koji sudi o vremenu u kome živimo, a ko preksinoć nije u živom TV prenosu gledao kako Rade Šerbedžija prima verige oko vrata koje se zovu nagrada „Karić fondacije“. Niti je Rade gladan, niti sam ja uskogruda. Šta je „šira slika“, baš me zanima? Meni se čini da bih samo s uskim užetom oko vrata mogla da učestvujem u toj priredbi.

Lagala bih naveliko ako ne bih priznala da me još više zanima kakva je to džinovska slika u kojoj je doktor koji je juče na ovom mestu analizirao potpisnike apela za Sašu Jankovića kao jedinu tačku vrednu bezuslovnog divljenja prepoznao Aleksandra Vučića.

Široko rečeno: bojim se svakog Krleta, svakog visokog igrača mizerne strategije gde se slave Mitrovići, a sumnja u Kostiće, kleči se pred „Pinkom“, hvata se za dugme pred SANU, razočarava se u Emila Siorana („depresivni pozer“), divi se Nikoli Samardžiću, preziru se Ljubomir Simović („ksenofobični majstor opštih mesta“), Dejan Mijač, Duško Petričić, Predrag Koraksić, Emir Kusturica, Oliver Frljić, Draža Petrović, očekuje se više od Hamsuna i Pančića, Branka Kukića („inteligentan, šteta što ne razume stvari“), Bregović se opametio… Bojim se straha onih kojima je širi „stomak“od očiju.

Usko rečeno: bojim se Krleta koji se u ime Vučića odriče Bećkovića. Kad smo već na čistini: tata, srećan ti rođendan. Kad budeš mlađi, gledaj da budeš stroži otac i da ne dozvoliš da nam bilo ko peva po kući.

Poznati smo po tome da glasamo za politike, a ne za ličnosti! Najstariji među nama to najbolje znaju