Volim da treniram Srbe, dobri ste ljudi i fudbaleri
Jedini stručnjak na svetu sa tri trofeja Lige šampiona u prvom intervjuu za srpske medije za „Blic“priča i o saradnji sa Batom Mirkovićem, Darkom Kovačevićem, Milanom Biševcem i Banetom Ivanovićem...
Karlo Ančeloti. Od Torina, pa preko Milana, Londona, Pariza, Madrida, a sada i Minhena, ove dve reči izgovaraju se sa posebnim poštovanjem. Ne samo jer je svakom od tih gradova donosio trofeje, već i zato što je za sobom ostavio mnogo igrača i navijača sa promenjenim pogledom na fudbal i nijednog neprijatelja. Uostalom, ruka koju je juče po dolasku u trening centar Bajerna u Minhenu pružio potpisniku ovih redova jedina je u trenerskom svetu koja je čuveni trofej Lige šampiona držala tri puta (Milan 2003. i 2007, Real 2014). Uz to, Karlo je i jedan od šest ljudi u fudbalu koji je isti pehar osvajao kao trener i kao igrač (Milan 1989. i 1990)
- Dolazite iz Beograda? Bio sam nekoliko puta, ali uvek radi utakmice. Nažalost, nikada nisam imao dovoljno vremena da posetim vašu zemlju bez obaveza, a čuo sam puno lepih stvari. Je l‘ ste dobro putovali? - ovim rečima, u maniru običnog čoveka, već u startu nam je pokazao o kakvoj se veličini zapravo radi...
Sećate li se tih mečeva?
- Verujte, sećam se svakog detalja. Naročito one utakmice sa Crvenom zvezdom iz 1988. Pa, kako da zaboravim onu maglu? Sećam se da je atmosfera bila impresivna... Krcate tribine, svi su bili protiv nas. Na licima tih ljudi se videlo da im je pobeda sve na svetu. Zvezda je tada imala paklen tim i sjajne igrače poput Prosinečkog i Savićevića.
Da budemo iskreni, magla vas je spasla?
- Slažem se. Nismo dobro igrali, imali smo sreće sa maglom. Ipak, treba reći i da smo u ponovljenoj utakmici bili bolji tim i zasluženo prošli dalje. Nismo pobedili, bilo je 1:1, ali smo prošli na penale. To je sudbina, bili smo na korak od eliminacije, a onda smo te sezone postali prvaci Evrope.
Isto kao i 2006, opet posle duela sa Zvezdom?
- Tada je bilo lakše, ali smo opet išli do trofeja. Možda mi, eto, Beograd donosi sreću.
U karijeri ste trenirali tek četiri-pet srpskih igrača?
- Da, ali se svih dobro sećam. Imao sam lepu saradnju sa Zoranom Mirkovićem i Darkom Kovačevićem u Juventusu, Milanom Biševcem u PSŽ-u, na kraju i sa Banetom Ivanovićem u Čelsiju. Kovačevića sam lično želeo, Juve ga je doveo na moj zahtev. Trebao mi je jak centarfor i bio je to pun pogodak. Odradio je dobar posao. Biševac je igrao odlično kada sam došao u PSŽ, ali pored Tijaga Silve nije bilo prostora za njega i jako mi je žao zbog toga. Želeo je da igra, a Lion je bio dobra šansa. Ivanović je, s druge strane, u Čelsiju bio jedan od najboljih defanzivaca na svetu. Sjajni igrači, ali pre svega ljudi. Mirković i Bane me i danas zovu, iako su nam se putevi razdvojili.
Ivanovića ste, čini se, posebno cenili?
- Bio je nezamenljiv. Pravi profesionalac. Jako posvećen, ali pre svega dobar čovek. Trenirao sam ga dve sezone, i na svakom treningu je bio fokusiran, ozbiljan. On je tip igrača kakvog svaki trener želi, koji može da odgovori svakom zadatku. S njim je desni bok bio uvek siguran.
Sada ste na novom zadatku. Bajern je novi izazov u vašoj karijeri?
- Nije mi lako. Pre pobede nad Leverkuzenom, na igračima i meni je bio veliki pritisak jer tri utakmice nismo dobili. Opet nismo igrali dobro, ali uspeli smo. Znate, postoje momenti u sezoni kada je mnogo bitnije pobediti od načina na koji igraš. U ovom periodu mnogo je vrhunskih timova širom Evrope koji imaju probleme. Mnogo je utakmica, igrači su često sa reprezentacijom, pa i to ometa rad. Ali nadam se da je ovo početak nove serije pobeda. Imam sjajan sastav, kadar da napadne sve trofeje. Pun sam vere u igrače.
Lajpcig vam najviše remeti planove u Bundesligi?
- Lajpcig je najbolji primer koliko je Bundesliga teško takmičenje. Pogledajte njih, Ajntraht, Hofenhajm ili Keln. Svi su u prvih šest na tabeli. Niko od njih ne igra u Evropi, i u svakom meču kidišu na tri boda. Puni su entuzijazma, pucaju od snage. Ljudi misle da nam je konkurent samo Dortmund, ali to nije istina. Lajpcig će nam do kraja biti ozbiljan konkurent.
Zvezde poput Riberija ili Robena vam sede na klupi?
- Oni su pravi profesionalci, sve razumeju. Mnogi od njih su ovde dugo, poput Nojera, Lama ili Riberija i Robena... Oni su srce i duša ovog tima. Svako od njih je drugačijeg karaktera, ali dobro znaju u kakvom su klubu. Lako je raditi sa njima. Evo, uzmite primer Tomasa Milera. Trenutno mu ne ide, nije u formi, ali i dalje zrači optimizmom. Na svakom treningu je onaj koji zbilja šale. To ne može bilo ko.
Šta to Bajern izdvaja od ostalih vaših klubova?
- Navijači. Malo je klubova koji imaju takvu podršku, ceo klub je velika familija. Nemate utakmicu u sezoni, a da na Alijanc arenu ne dođe 75.000 ljudi. To je ljubav. Oni biraju predsednika i svi su uzbuđeni, doživljavaju sve to kao važan deo njihovih života. To je veličina Bajerna.
Radili ste i u Parmi, Juveu, Milanu, Čelsiju, PSŽ-u, Realu. Iz kog kluba nosite najlepše uspomene?
- Svuda mi je bilo prelepo, to nije fraza. Možda sam se najlepše osećao u Milanu, proveo sam tamo 13 sjajnih godina, pet kao igrač, osam kao trener. Ali, bilo mi je prelepo i na početku, u Juventusu, pa u Parizu sa PSŽ-om, sa Realom sam osvojio „Decimu“. Velika je privilegija raditi u takvim klubovima.
Bavite se stresnim poslom, a impresionirate smirenošću kraj aut-linije. Odakle ona dolazi?
- Ona je deo mog karaktera. Odrastao sam uz oca koji je bio jako smiren čovek. Nikada nije vikao, uvek je sve rešavao na miran način. I učiteljica mi je bila smirena osoba, uvek su ljudi oko mene bili takve prirode. Prosto nisam mogao biti drugačiji. Nisam čovek koji će stvari rešavati galamom.
U Italiji vas uskoro vide na klupi nacionalnog tima?
- To je greška. U ovom trenutku, ne razmišljam o tome. Sa reprezentacijom mogu da radim tri dana mesečno, a to nije dovoljno. Želim da živim fudbal svakog dana. Mene pokreće akcija, potrebno mi je da radim sa igračima na dnevnom nivou. Klupa Italije je možda dobra opcija za kraj karijere, ali sada, definitivno ne. Još nisam blizu kraja.
Da li biste se usudili da izdvojite tri igrača sa kojima ste radili?
- Uh, to je najteže pitanje koje mi možete postaviti. Ronaldo, Ibrahimović, Ševčenko, Maldini, Nesta, Teri, Lampard, Pirlo, Gatuzo, Kaka. Ne mogu samo tri.
Kaka je, niste to krili, bio vaš ljubimac u Milanu?
- Kaka je igrač koji je ostavio impresivan utisak na mene prvog dana u Milanu. Bio je mlad, ali brz, inteligentan, odmah sam video da će napraviti veliku karijeru. Prava je šteta što je upao u probleme sa povredama i što u Realu nije mogao da pokaže kakav je igrač. Ali, onaj početak u Milanu... I danas se naježim kada se setim njegovih poteza.
Ima li nešto čemu ste tako posvećeni osim fudbala?
- Ne, moj život su fudbal i porodica. Volim treninge, da gledam druge utakmice, a ostalo vreme, kojeg imam malo, posvećujem porodici. Kada dođem kući, više nisam trener, nego čovek posvećen ženi, ćerki Katji, sinu Davidu i unuku.
Da sva deca širom sveta mogu da čuju poruku Karla Ančelotija, kako bi ona glasila?
- Zabavljajte se. Fudbal je predivna igra, stvorena za zabavu. Mnogi ne prođu zato što se ne zabavljalju. Bespotrebno im se nameće pritisak. Kao mali imao sam tu ideju. Da fudbal shvatim ozbiljno, ali i da moram da se zabavljam. Fudbal je važna stvar, ali ne i najbitnija. Uživajte, deco, u životu, on nudi beskrajno šansi.
Miler je van forme, a najveseliji na treningu. To je duh Bajerna koji drugi nemaju