DA, DA, BUDŽET, ALI KAKOKOME?

DA LI NAM NA SELU TREBA 1.000 BOGATIH I 400.000 SOCIJALNIH SLUČAJEVA?

Budžet koji će Srbija izdvojiti za poljoprivredu biće ove godine veći u odnosu na prethodnu godinu za tri milijarde dinara. Ipak, suštinsko pitanje koje je mnogo važnije od toga koliki je novac koji se izdvaja za poljoprivredu je ko će zapravo dobiti te pare. Ono što smo tokom svih ovih godina mogli da vidimo kada dođe do stimulacija u poljoprivredi to je ona biblijska, ali karikirana rečenica „Ko ima daće mu se, ko nema uzeće mu se i ono što ima“. Kada obilazite poljoprivrednike u siromašnim, zaostalim opštinama Srbije, pogotovu na jugu, kao što su, na primer, Bujanovac ili Vladičin Han, pa čak i nešto bogatije opštine kakva je Leskovac, slika koju zatičete je obično prilično tužna. To su uglavnom veoma vredni ljudi i mada na osnovu ličnih poznanstava i iskustava mogu da tvrdim da, na primer, u Leskovcu znam povrtare koji rade i po dvadeset sati dnevno u sezoni, da u Hanu ili Surdulici ima odličnih voćara koji skoro na kamenu sade malinu, vrlo često niko od njih nikada nije dobio neka znatnija sredstva za investicije od države. To ne važi samo za jug Srbije, to važi i za neke ratare u Subotici ili stočare u Alibunaru. S druge strane, postoji nekoliko hiljada, možda i stotina privatnih firmi, zadruga, velikih poljoprivrednih gazdinstava koji su u proteklih deset godina dobili na stotine hiljada evra vrednih podsticaja i bespovratnih kredita. To je sasvim u redu ako je cilj bio da država pomogne nekim ljudima, onda je tako nešto i ostvareno. Ali šta mi, obični građani Srbije, imamo od toga? I gde je granica u toj priči? Novac koji se nalazi u budžetu je zajednički novac. Nije magično nastao u budžetu. Dolazi u kasu ili tako što svaki građanin Srbije uplaćuje poreze, doprinose ili tako što se Vlada zadužuje i uzima kredite koje će vraćati naša deca, a možda i unuci. Ta sredstva se zatim daju samo jednom ograničenom krugu ljudi. Naravno da vrlo često tu ima partijske protekcije, nepotizma, rođačkih linija, ali u velikom broju slučajeva se čak i ne radi o tome nego jednostavno uredbe su tako napisane da samo onaj ko već ima novca da, na primer, kupi neku mašinu može da konkuriše i dobije sredstva od države. Što neko ima više para da uloži, to će više para i dobiti. Siromasi, oni koji se bore za opstanak i oni koji nemaju ništa - ništa neće ni dobiti. Na taj način država kao da šalje poruku da manji poljoprivrednici više i ne treba da postoje, već da mogu samo da budu jeftina radna snaga, obično neprijavljena, bez penzionog i invalidskog kod onih velikih. Možda to tako i mora da bude, ali kakve koristi većina ima od takvog sistema? Neko u ovoj zemlji ima novu valtru, neko ima rakovicu iz 1970. godine, pa u proseku svi vozimo belarusa? Da li to država našim parama finansira pravljenje klase bednika čija će deca biti lumper proletarijat i klase velikih gazda i uspešnih privrednika? Naravno da ministar Budimović, ili bilo koji naredni jednog dana ne mogu preko noći da izmene stvari i sigurno da je dobro što imamo velike poljoprivrednike, ali sada kada su ti veliki već sasvim dovoljno veliki, ko će pogledati manje?