Jela sam dabih povraćala

ISPOVEST MILJE KRIVOKUĆE (35), ŽENE BEOGRAD “U početku sam povraćala jednom do dva puta dnevno, pa tri puta, da bih došla do toga da ne povraćam zato što sam jela, već sam jela da bih povraćala.”

Ovako se Milja Krivokuća priseća za “Blic” svoje dugogodišnje borbe. Sa bulimijom se srela sa 19 godina. Nije bila spremna da prihvati svoj razvoj, činjenicu da postaje žena, želela je da sve kontroliše, a sa druge strane se osećala bespomoćno. I tako, bulimija nije došla sama od sebe, bio je to proces koji je tinjao.

- Prvi put kada sam se, onako kako ja kažem, u igri zaigrala i prvi put povratila, naivno verujući da imam kontrolu, da je to nešto što će mi pomoći da kontrolišem težinu, organizam, sve je počelo. To je bio mehanizam u kojem se ja borim protiv svake nelagode - objašnjava.

Smatra da se kritični događaj koji ju se na kraju bacio u začarani krug bulimije dogodio kada je imala 14 godina.

- Tada sam dobila na kilaži. Nikada nisam bila gojazno dete. Moja porodica je iz najbolje namere lošije reagovala, trudili su se da ne preteram i onda su od mene krili hranu. Imali su određene komentare koji su učvrstili moj odnos prema sopstvenom telu - da ako imate previše kilograma i niste prema nekim standardima, ne valjate - priseća se Milja.

Kako priča, niko nije mogao da zna u kakvom je problemu.

- Hrana je u jednom trenutku postala nebitna. Svaka frustracija, svaka loša emocija bili su okidač da progutam problem, a zatim ga izbacim napolje - objašnjava sagovornica.

OKIDAČ

Kaže da je bulimija specifična jer niko sa strane ne može da je primeti.

- Mi ne izgledamo kao ljudi koji imaju problem sa anoreksijom. Nismo previše upadljivi i mršavi. Zbog toga čini mi se da je to problem koji se ne shvata dovoljno ozbiljno, koji je neprimetan. Niko nije mogao da zna da imam bulimiju, osim ako sama ne otkrijem, a ja se nisam otkrivala - priča Milja, koja je zbog bolesti imala ozbiljne probleme sa varenjem, preskakanjem i lupanjem srca.

Upravo zbog tih problema je rešila da se otkrije.

- Prvo sam se obratila psihijatrima, najviše zbog depresije koja se pojavila. Bulimije nisam tako lako htela da se odreknem, međutim bolovi koje sam imala su postajali sve jači, a život sve nepodnošljiviji - objašnjava ona.

OPORAVAK

Tada je, kaže, počela duga borba za oporavak.

- Bilo je trenutaka kada sam morala da pronalazim zamenu, da se preusmeravam na fizičke aktivnosti i koristim različite tehnike.

Dugo sam se borila, pet godina intenzivno, i dve godine stabilizacije. Poremećaji ishrane su među najsmrtonosnijim psihičkim problemima jer je potrebna jedna sistemska podrška kako onome ko se bori tako i porodici - naglašava Milja, koja sada radi kao psiholog i psihoterapeut.