Ne bih dala dete u tenis

Kada sam počela da igram tenis i da putujem, slabo sam razumela engleski, a otac je bio stalno sa mnom, dok je majka bila posvećena bratu Milošu (25). On je student ekonomije i radi u porodičnom poslu. Jedno vreme otac je radio kao advokat, ali je prestao kada je počeo rat. Bila je inflacija, plata je gubila na vrednosti i odlučio je da se posveti samo meni i Milošu.

Kao dete bila sam veoma stidljiva, nisam se osećala ugodno ni u vrtiću ni u školi. Bila sam štreber i niko nije hteo da se druži sa mnom. Kao tinejdžerka sam bila jako dosadna. Lude stvari nikada nisam radila i nisam išla na časove nepripremljena. Biću definitivno kao moji roditelji. Nadam se samo da dete neće izabrati da se bavi tenisom, zato što je karijera naporna i teška, bez normalnog detinjstva.

Porazi često znaju da budu jako bolni. Ljudi misle da si izgubio meč, a samo ti znaš da ti je taj poraz podigao veru u sebe. Tek kada sam shvatila da mogu da budem nesavršena, stvari u glavi su postale lakše. Ali, ne volim da gubim. Takmičim se u svemu, čak i kada su u pitanju karte, naljutim se ako izgubim. Uvek negde putujem, osećam se pomalo kao čergar. U poslednjih nekoliko meseci nisam puno igrala jer sam bila pored muža u Mančesteru. Kada god sam igrala u Njujorku, vratila sam se kući sa tri kofera više. Sada obično praktikujem kupovinu preko interneta.

Novak i ja se poznajemo pre nego što smo se latili

reketa. Njegov stric je bio školski prijatelj mog oca. Upoznali smo kada smo imali četiri godine na planinskom igralištu.

U školi sam bila dosadni

štreber i niko nije hteo da se druži sa mnom