Politika je i čekić i nakovanj
KAKO JE U SRBIJI SVE POSTALO POLITIKA, A POLITIKA POSTALA SVE BEOGRAD U Srbiji je sve postalo politika i pitanje je dana kad će nam se deca početi igrati skupštine umesto kauboja i Indijanaca.
Da je Vuk Jeremić ostao po onim njegovim Amerikama umesto što se vratio u grotlo srpske političke kalakurnice, teško da bi ga ovdašnja policija zvala na informativni razgovor. Ovako, samo što nije proglašen ubicom nesrećnih gardista u Topčideru.
Slučaj bivšeg ministra spoljnih poslova samo je vidljiv primer opšte politiza-
cije u kojoj politika kao kakva crna rupa usisava sve aspekte društva,
relativizujući nezavisnost sudstva, doslednost zakona, autonomiju univerziteta, logiku tržišta, funkcionalnost medija, lepotu umetnosti, čak i humanitarni angažman. Drastičan primer politizacije ljudske potrebe da se pomogne je postupak poslanika SNS Marijana Rističevića, koji je na vrlo „originalan“način izneo svoje viđenje skupljanja novca za operaciju bolesne ćerke poslanika Demokratske stranke, optužujući roditelje da su „odbili da leče dete o trošku RFZO kako bi DS i njen predsednik vodili kampanju“. Monstruozna slika besprizornosti politike, kojoj ništa nije sveto osim sopstvenog cilja zarad kog će se bestidno poigrati nesrećom roditelja koji se bore za život deteta. Osim što na političku memlu zaudara iznenadno izvlačenje slučaja ubistva gardista, cenu politizaciji plaća i Saša Janković. Njegova plata je bila samo povod da se zaštitniku građana pripremi dugački topli zec u Skupštini kroz koji je proteran nekoliko puta u toku rasprave koja kao da nije imala za cilj da mu se smanji plata, već da ga kao rasipnika budžetskih para dobro ogadi narodu. Kao da je ombudsman sam sebi određivao i dodeljivao platu i kao da ta stvar nije regulisana odgovarajućim zakonom.
Ukoliko je nešto politički probitačno, ono će postati politička tema ma koliko nemalo veze sa suštinom politike, koja bi se, da je sreće i uređenog društva, iscrpljivala u fer borbi političkih partija, servisnoj ulozi izvršnih vlasti na raznim nivoima i u skupštinskim raspravama.
I bespravna gradnja postaje stvar političke osionosti ili kompromisa i ustupaka, a ne zakona i (ne)postojanja adekvatnih dozvola koji bi istim aršinom merili svačije temelje. Zato će preko noći bez sudskih odluka biti zbrisani objekti koji su se isprečili na putu političko-građevinskog projekta „Beograd na vodi“, uz objašnjenja da se radilo
o nelegal-
nim barakama, ali će opstati vikendice predsednikovih sinova na obali Save, iako su takođe nikle bez dozvole. Kao i arhitektonsko čudo u Novom Pazaru u vidu zgrade Fakulteta za islamske studije, koja se ne zida na osnovu dozvola, već na konto prećutne političke saglasnosti. Svesni odijuma koji politički predznak nosi u javnosti, političari će tu činjenicu beskrupulozno iskoristiti da omalovaže nešto što im ne ide u prilog, poput aktuelnih protesta vojske i policije, nazivajući ih ispolitizovanim.
Tako je iz ugla njenog ekskluziviteta politička oblanda podrazumevajuća gde god nosi profit ili zabašuruje stvari, ali ima negativni predznak kad nije pod kontrolom.
Politika je sveprisutnošću popunila sve pore društva, pa se bez nje ne mogu zamisliti rukovodstva sportskih klubova i saveza, čelna mesta bolničkih i kulturnih ustanova, dodela nacionalnih penzija, politički prizvuk ima navijački huk sa tribina stadiona... Politika se i semantički uvukla u život, pa tako imamo kulturnu, upisnu, zdravstvenu, ekonomsku politiku, a neretko „margarinsko“svojstvo politike ima ukus groteske, kao kad političari svečano otvaraju liftove i semafore. Ali niko da ih spusti sa visina ili da im upali crveno.