Proglašen mrtvim, pobegao iz kapele
Na izbeglički put od Istre do Užica Veselinko Mrvaljević (61) krenuo je iz gomile pokojnika - begom kroz uzani prozor riječke kapele u kojoj je već bio proglašen mrtvim.
Sreća njegova što se sa onog sveta vratio pre nego što je na njega došao red da ga mrtvozornici strpaju u hladnjaču, gde se čuvaju leševi.
Sredinom sedamdesetih, priča Veselinko, iz rodne Inđije preselio se na sever Jadrana. Radio je tamo, srećno živeo i kućio se u Rijeci. A onda su došle devedesete. U Istri se nije pucalo, ali se duh rata i te kako osećao.
- Na riječkoj marini zaustavila me je i legitimisala hrvatska policija. Pokazao sam dokumenta overena SFRJ pečatom, ali su oni drsko tražili isprave njihove nove države. Držao sam do toga da sam Jugosloven, da ne priznajem nezavisnu Hrvatsku i da me rat ne zanima - priča Veselinko za „Blic“.
Jugoslovenstvo ga je skupo koštalo. Jedan udarac kundakom u glavu, drugi, treći... Majku srpsku, četničku... Pendrek po leđima... Pre nego što je utonuo u nesvest, čuo je komandu: „Mrtav je, nosite ga“.
Sledeće čega se seća je hladnoća limenog stola i čaršava kojim je bio prekriven.
- Probudim se, pridignem, pogledam levo-desno, shvatim da sam u kapeli. Oko mene limeni stolovi i na njima isti oni beli čaršavi kakvim sam i ja bio prekriven. Ispod njih su virile ukočene ruke i noge - kaže Veselinko Mrvaljević.
Koliko je bio među pokojnicima - ne zna, tek seća se da se jedva pridigao od bolova zadatih puščanim kundacima. Među ljudima, a nigde žive duše.
Krenuo je ka jednim vratima - zamandaljena. Na druga - iza njih hladnjača sa mrtvacima. - Jedini izlaz bilo je prozorče „pedeset sa pedeset“na dva metra od patosa. Izvukao sam se nekako rukama do okna i osmotrio. Nekakva kancelarija... U njoj su sedele dve žene... Mic po mic, kao pauk uz zide, što tiše da me ne čuju, kao crv sam se izmigoljio kroz prozor i skočio pred njih. U isti mah su pogledale u mene, pa unezverene jedna u drugu. Onesvestile su se u sekundi. Izašao sam iz kancelarije i kroz bolnički krug odšetao kući - veli on.
Tražeći odbeglog mrtvaca ubrzo su na njegova vrata zakucali Tuđmanovi redarstvenici. Objašnjenje je bilo: „Ovo je demokratska zemlja, ne možeš ti mrtav da pobegneš“.
Posle nekoliko nedelja tamnovanja, predat je Crvenom krstu posredstvom kojeg je prešao u Srbiju.
Veselinko godinama pre-
KADA SE OSVESTIO, VIDEO JE DA JE OKRUŽEN UKOČENIM TELIMA ISPOD BELIH ČARŠAVA
življava od drangulija koje na kartonskoj kutiji prodaje na užičkoj pijaci. Sam sebi je nadenuo nadimak Srbija. Znaju ga Užičani po vunenim čarapama i neurednoj sedoj bradici usukanoj u jedan struk.
- Dugo sam živeo u izbegličkom kampu u Braneškom polju pod Zlatiborom. Vremenom sam nešto zaradio i nedaleko odatle kupio kućerak. U Rijeci su mi majka, brat, sestra, ali ja tamo za ove dve i po decenije nikad nisam otišao - priča „bivši pokojnik“.