Ćuti kad na slavi pričaš

Ne znam koja je bila godina, počinjala je sa devedeset… Tek su se pojavili mobilni telefoni, imali su ih samo „neki“. Radila sam na NTV Studio B, ne sećam se povoda, ali sam htela da mi u „Utisku nedelje“gostuje jedan mladi političar, tada visoki funkcioner stranke Vojislava Šešelja. Tražeći najkraći put da dođem do njega, obratila sam se koleginici iz redakcije za koju se znalo da je njegova devojka. Zamolila sam je da mi da neki broj telefona na koji mogu da ga dobijem, a da me ne presretnu bastioni sekretarica. Pošto mi je ljubazno izdiktirala neki koji je počinjao sa 011, izgovorila je: „Inače, on nema mobilni, kao neki!“Nekoliko minuta kasnije sam ga pozvala, bio je preljubazan: „Hvala vam na pozivu, naravno, kako da ne, zadovoljstvo je moje.“A kad je već okitio sve bočne grančice moje jelke, onda je dodao ukras za vrh: „I, molim vas, zapišite broj mog mobilnog telefona…“

(Nije bitno za današnju priču što sam ga dva dana kasnije na kraju emisije u direktnom prenosu pitala: „Da li vaša devojka zna da imate mobilni telefon?“, ni što mi je posle kratke zatečenosti neobičnim pitanjem odgovorio: „Naravno da zna.“)

Razumem da je pre dvadesetak godina mislio da je to idealna šifra za impresioniranje naroda - „nemam mobilni pakleno sam skroman“.

Ali kako je moguće da se isti fazoni prodaju i 2017. godine? Ko je taj savetnik i ko je taj urednik koji je prošle nedelje prezenterki Nacionalnog dnevnika doturio da pročita vest kako je premijer napravio PRVI selfi, ali je pozajmio telefon od šefice svog kabineta, jer njegov stari model nema tu luksuznu opciju!?

Kakav simbol poštenja nad poštenjem! Kakva je to zastrašujuća procena sopstvenog naroda, da će lakše progutati promenu politike, preobrate od Mladića do Đinđića, od Velike Srbije do Evrope bez granica, od učesnika do svedoka - ali da jedino ne prašta promenu modela mobilnog telefona!

I ove godine su slavska okupljanja mesta gde se može čuti sve osim, ili samo obrnuto, od onoga što su javile televizije i o čemu je izvestila štampa. Na slavama se mogu sresti neki ljudi koji nikada neće biti pozvani da jedu ni u jednom televizijskom studiju, a koji misle da se skromnost ne ogleda kroz „samsung 97“, ni kroz slične gluposti, nego kroz uzdržavanje od svih vrsta samohvalisanja, čak i da je istina sve što sam o sebi misliš.

Ti ljudi skromno misle da je bleštavo suludo što je na Svetog Nikolu Premijer posetio Nikolu Petrovića, a da je ta svečanost uživo prenošena. „Neću da budem neskroman, ali mi se čini, da sam novinar, ne bih propustio priliku da pitam: ‘Što ste nas zvali‘”, kaže jedan. Drugi se pita da li je moguće da je Premijer uzvraćajući „nekima“koji se čude zašto Beograd tako neskromno blešti rekao: „Nego šta nego će da blešti! Nego treba da umiremo u mraku! Nego treba da se po mraku jurimo sa psima lutalicama da bi oni bili zadovoljni!?“Svi gledaju u mene, računaju da ja znam da li je to stvarno moguće. Umesto odgovora se prekrstim. Slava je.

P.S. Što rekao neko: „Neću o tome da pričam, ali samo da vam kažem i nemojte da me prekidate i nemoj da bi nekom zazvonio moderni mobilni dok ne završim…“Ja bih pitala: Kako komentarišete izveštaj „Pištaljke“o nameštenom tenderu za bleštavi Beograd? Da li sam dobro razumela da ste okitili Beograd da biste sprečili da umiremo u mraku krvareći od ujeda pasa lutalica? Zar je toliko mračno u ovoj Srbiji?

I ove godine su slavska okupljanja mesta gde se može čuti sve osim, ili samo obrnuto, od onoga što su javile televizije