Kako plemenit postane ubica

BEOGRAD Ovaj, kroz niz odličnih uloga potvrđen, izvrstan i perspektivan glumac tumači Oresta u predstavi koja se s velikom pažnjom očekuje.

Reč je o „Elektri“Danila Kiša u režiji Ive Milošević čija je premijera 25. decembra u Narodnom pozorištu Beograd.

Njegov prvi susret sa tim Kišovim tekstom, kaže, bio je pre puno godina.

- Bilo je to pre nego što sam upisao Akademiju. Gledao sam, kao srednjoškolac, predstavu koju je režirao Egon Savin u Crnogorskom narodnom pozorištu. Moj otac je igrao Strofija, Seka (Sablić, prim. n.) Klitemnestru, Isidora Minić Elektru, Andrija Milošević, kao student, Oresta. Dobra predstava! I to je bio prvi put da sam slušao taj tekst, a posle sam ga i čitao jer mi se izuzetno dopao, čak je bila mogućnost da to radim za prijemni, ali sam odustao.

Šta vam se dopalo?

- Na primer, monolog o ljudskim ćudima, kako „plemenit obnoć postane ubica i hulja“. Gde svi možemo da prepoznamo čovekovu prevrtljivost kada ga okolnosti i život pritisnu, do toga da postane takav da sam sebe ne može da prepozna.

Mislite, čovek i ne sluti kakav mulj u sebi nosi?

- O tome su govorili mnogi veliki pisci. Setimo se samo Krležinih „Glembajevih“, odnosno Leona, koji sve vreme pokušava da ubije glembajevštinu u sebi, a zapravo ne može da je uguši. Koliko god da se trudi da bude plemenit, on „obnoć postane ubica i hulja“i na kraju sa škarama zakolje barunicu Kasteli.

A kad ste sada čitali tekst, svoju ulogu - koje vam je bilo dominantno osećanje?

- Svi u podeli zajedno sa rediteljkom Ivom Milošević smo se, da tako kažem, poklopili u zaključku da je ovo komad koji se čita iz stomaka. To su sve prvo arhetipovi, pa tek onda likovi. A teme su - osveta, dilema, zakoni ljudski i božanski i volja ljudska i volja božanska.

Jeste izmeštali komad vremenski, prostorno?

- Iva je adaptirala i rediteljski postavila tako da bude svevremeno. Nema banalnog osavremenjavanja. Likovi i odnosi. Da stvari sondiramo što dublje.

Ko je i kakav je tvoj Orest?

- Čovek koji je odbačen, izgnanik, gospodin, plemić... Čovek koji ne zaboravlja da mu Klitemnestra beše majka, dok sestra mu Elektra to prenebregava. Čovek koji ima dilemu da li da poklekne pred normama ljudskim. Slikovito, kao kad u Crnoj Gori, Albaniji il‘ ne znam gde, okolina čoveka tera da se osveti. Čovek možda i ne želi, ali pritisak zajednice učini da na kraju ipak uradi nešto što ne želi, a to onda menja i njega i život mu. Ovaj komad, između ostalog, postavlja pitanje da li posle osvete postoji katarza?

I?

- Mislim da svi ti ljudi ne dožive onu satisfakciju koju su želeli. Ima to kad kaže „krv za krv, oko za oko, glava za glavu, grob za grob, i sve tako, danas meni, sutra tebi, mač i plač...“To je tako tačno. I u ovoj predstavi, na kraju kad Elektra izvrši čin osvete Orest govori majci „opraštam joj“...

I izvan pozorišta nameće se pitanje pristati ili ne pristati na diktat okoline, diktat vremena?

- Pa svedoci smo brojnih porodičnih tragedija doslovce ove vrste, gde brat ubije

Svedoci smo brojnih tragedija, gde brat ubije sestru sekirom, majka zadavi dete. To su sve antičke priče. To su Medeja, Elektra, Klitemnestra...

MARKO JANKETIĆ: DA LI POSLE OSVETE POSTOJI KATARZA

sestru sekirom, majka zadavi dete. To su sve antičke priče. To su Medeja, Elektra, Klitemnestra... Pune su novine u osnovi antičkih priča samo su banalno prezentirane. Vreme je bljutavošću poništilo tragediju, jer je unizilo čoveka i banalnošću dovelo u pitanje smisao.

A šta nam to donosi?

- Neka naša neminovnost da mi ulazimo u tu brzinu, kako bi rekao pisac Stiv Tešić, u brzinu tame. Ulazimo u kolotečinu potrošačkog načina življenja i, što je još strašnije, mišljenja. Recimo, ništa se ne popravlja nego se baca i uzima novo. Ima ona divna priča o dvoje starih ljudi koji imaju preko 100 godina a od toga su 80 u braku, pa ih pitaju kako ste opstali, a oni kažu: „Kad smo se mi uzeli, kad su se stvari popravljale, nisu se bacale“. To je, dakle, pitanje načina mišljenja i sistema vrednosti. Ne kažem, nisam ni ja imun na ovo vreme, ali se trudiš da odneguješ što više neke vrednote i da imaš svoju vertikalu.

Planovi?

- Pitali ste me o životu po diktatu vremena. Planiram da sa devojkom idem u Pariz. Nikad nisam bio. I sad da li da se bojim da odem tamo zbog svih ovih terorističkih napada. Tu čovek može da pristane na to što su oni želeli - da se svi uplašimo i s jedne strane na neki način utrnemo, postanemo slepo poslušni a sa druge pustimo miliciju i kontrolu u svoj život sasvim. A ja sam odlučio da pohrlim u Grad svetlosti.