Ljudske duše na teretu
I kad se dokopaju Evrope, migranti samo postaju dekor prljavih periferija evropskih gradova
O d svih snova o boljem životu petnaestogodišnjeg migranta, ostala je samo njegova krv na kolovozu autoputa Beograd-Niš. D ečak i još dvoje putnika u neizvesnost zauvek su završili i životni i migrantski put u nepoznatoj zemlji, u mestu kome ni ime ne bi umeli izgovoriti, kao žrtve pohlepnog i pijanog krijumčara koji je njih 15 nagurao u kabinu putničkog automobila pretvarajući ga u kovčeg na točkovima. N a hiljade njima sličnih progutale su dubine Sredozemnog mora; neki su opljačkani i prebijeni zaglavljivali po prljavim šatorima migrantskih centara; treći su umirali od hladnoće na smrzloj zemlji gradskih parkova; četvrti su golim rukama udarali na bodljikavu žicu, prvi znak evropskog “gostoprimstva”... S ve njihove priče su slične, obojene tragedijom sopstvenih zemalja i neizvesnom budućnošću u nepoznatim državama do kojih mnogi od njih i ne dođu. Oni koji se ne udave, u iznudici završe kao moderno roblje, a nekima zao udes i nesreća na putu sruši snove koji su se činili nadohvat ruke. Poput mladog Pakistanca koga je udario voz kod Vranja nakon čega mu je amputirana noga. U koliko je uopšte ima tamo gde je njihova muka isplanirana i gde ih gledaju kao nepoželjan bumerang sopstvenih monstruoznih eksperimenata koje su od njihovih domovina napravili ratne zone i stratišta. Nisu Sirijci, Libijci, Avganistanci i ostali iz obesti razlupali svoje države. Imali su sponzorstvo Zapada koji u licemernoj zameni uzroka i posledice sada sopstveni zločin započet raznim “arapskim prolećima” i “petro-intervencionizmom” nazivaju migrantskom krizom. Stotine hiljada ljudi, prognanih i nateranih u beg sa sopstvenih ognjišta, postali su moneta u kusuranju moćnika. Oni više nisu ljudi, oni su ulog u nadgornjavanju Turske i Evrope. Živo talačko meso za šengensku slobodu turskih građana ili, u suprotnom, horda koja će preplaviti Evropu. A kad se nje dokopaju, postaju samo dekor prljavih i izopštenih periferija evropskih gradova bez šansi da budu nešto drugo od onog što su bili - sirotinja. G ledao sam kolonu od desetak njih letos kako hodaju pored puta u Makedoniji. Dve žene su nosile decu. Imao sam mesta na zadnjem sedištu za njih, imao sam želju da ih povezem, ali nisam imao pravo, jer bi me vlasti tretirale kao krijumčara. Sve je namešteno da od trenutka kad prekorače kućni prag budu žrtve. I kraj njihove golgote neće biti u obećanom evropskom raju kome su se uputili. On se samo može dogoditi tamo gde je i počeo, u Alepu, Sirtu, Damasku, Tripoliju, Kandaharu... ali odluku o tome, opet, neće doneti tamošnji građani. Kraj u tom nameštenom meču odsviraće neke sudije sa strane, i to ne zato da bi im prekinuli muke i zlopaćenje, već da bi smanjili „teret migrantske krize”. Eto, njih troje koje su kosti ostavili u smrskanom „pasatu” kod Draževca olakšali su taj teret. Istina, ljudske duše nemaju neku težinu.