Godina nestanka

Mogli smo ne voleti neke ljude, ali im nismo mogli odreći veličinu

Nećemo zaboraviti ovu godinu, godinu Smrti. Umirali su i važni i dragi, oni koji su oblikovali naš svet, i još uvek to čine svojim postojanim prisustvom. Umirali su i oni važniji nego draži, i njihov je udeo u onome što živimo ogroman. Mogli smo ne voleti neke ljude, ali im nismo mogli odreći veličinu. Mogli smo nekima odricati veličinu, ali nismo mogli ne voleti. Smrt umetnika, jer o tome je ovde reč, proizvodi onu večitu frazu o velikom gubitku. Nevolja s tom oveštalom mišlju jeste u tome što je - tačna. Zbilja je svet bez nekih ljudi drugačije mesto. Jedna od svrha umetnosti, ma koliko se mi branili od toga ili bili ubeđeni da je baš suprotno, jeste i da oblikuje naš svet, čak i onda kad nečiju umetnost ne volimo ili ne razumemo. Ona je, međutim, tu i ti ljudi su tu. I kad ih nema, a osobito kada ih nestane toliko mnogo u tako malo vremena, svet više nije isto mesto. To je veličina umetnosti u odnosu na istoriju. Istorija je tek zbirka događaja, uistinu onakvih kakve priča Šekspirov ludak i zbilja ne znače ništa ti događaji - osim što utiču na naše živote trajno. Ali nestanak nekih važnih ili dragih umetnika čini da se praznina oseća kao fantomski ud: nešto je tu, ali ne znamo šta je, nevidljivo je i formalno nefukcionalno.

Trebalo bi zaboraviti ovu godinu. A jasno je da to nije

moguće. Ona, zapravo, nema kraj. Baš kao što je Nobelovac (i ovde molim lektora da ne interveniše, mora velikim slovom!) odustao od poslednjeg stiha u „Čovek dade ime svim životinjama“, opisujuću onu životinju koja puzi kroz travu pored jezera. Guje su nas jele ove godine. Sad ćemo se plašiti i guštera.