Srbija je sad moja domovina
P. A. (18) IZ JEMENA ZATRAŽIO AZIL I OSTAO DA ŽIVI U NAŠOJ ZEMLJI
Ljudi u Srbiji ne gledaju koje ti je boje koža, koje si religije. Ovde je bitno samo da si dobar čovek. Zato sam ostao, zato sada kažem da je ovo moja druga domovina...
Ovim rečima, godinu dana nakon što je stigao u Srbiju, P. A. (18) iz Jemena počinje ispovest za “Blic”. Ovaj momak je zatražio azil i ostao u našoj zemlji.
Na put je krenuo sredinom decembra prošle godine, nakon što su mu roditelji nastradali u ratu. Za naš list prisetio se svog bežanja od bombi, smrti, života u Jemenu i na odličnom srpskom nam ispričao kako je živeti na drugom kraju sveta, daleko od svega što poznaješ.
BOMBE, MRTVI LJUDI
Od rođenja jedino za šta znam jeste rat. Bombe, ubistva, mrtvi ljudi. Lepe stvari o Jemenu čuo sam samo od starijih i na časovima istorije, a kako je nekada prelep bio video sam jedino na fotografijama. Život u mojoj zemlji bio je strašan. Bilo gde da kreneš, u strahu si da ćeš poginuti. Često mi se dešavalo da pođem ujutru u školu pitajući se u sebi hoću li se vratiti kući. Tamo sam živeo sa roditeljima i mlađom sestrom koja ima sedam godina. Nisam želeo da odem sve dok mi u jednom od napada nisu poginuli i mama i tata. Ostao sam sam sa sestrom, nisam znao šta ću. Bio sam uplašen. Tada mi je ujak predložio da odem, da potražim bolji život, da sestru ostavim kod njega u Jemenu i da kada se snađem povedem i nju sa sobom. Poslušao sam ga.
PARČE HLEBA I VODA
O Srbiji nisam znao ništa osim da je u Evropi. Znao sam da je pronađem na karti jer su nas toliko u školi učili. Krenuo sam ka ovoj zemlji bez novca, samo sa stvarima. Zašto sam se odlučio za Srbiju? Pa zato što u Grčkoj ne vole crnce, a novca za dalji put nisam imao. To mi je bila prva i jedina opcija. Put od Jemena do Srbije trajao je 15 dana. Prvo sam išao brodom od Egipta do Grčke. A odatle - peške.
Svako ko krene ka Evropi treba da ima nekoga u državama kroz koje prolazi, jer u svakoj zemlji pričaju drugim jezikom. Ja nisam imao nikoga da mi pomogne. Išao sam po zimi usred decembra. Bilo mi je mnogo hladno. Mnogo puta mi se desilo da sednem u nekoj nedođiji i počnem da plačem, jer sam gladan, žedan. Za 15 dana od hrane sam imao samo parče hleba veličine telefona, na kojem je bio namazan krem. Jeo sam po parčence veličine nokta na dan. Imao sam dve-tri litre vode u torbi i to sam pio.
BIĆU ĐAK GENERACIJE
U kamp u Beogradu sam stigao za Novu godinu. Prvog januara. Podneo sam zahtev za azil i odmah posle toga legao u krevet da spavam. Toliko sam tada bio promrzao da sam tri nedelje proveo u krevetu. Posle toga počeo sam da upoznajem ljude. Niko od njih nije gledao da li sam crn ili beo, da li sam ovakav i onakav. Bio sam jednak s njima. Polako sam se upoznavao sa kulturom i životom ovde. Za kratko vreme naučio sam da govorim srpski. Težak je jezik, ima tešku gramatiku. Krenuo sam i u večernju školu, jer sam samo u telefonu imao sliku svoje diplome iz škole. Naravno, ovde to ne priznaju, tako da moram ponovo osnovnu školu da završavam. Za manje godinu dana dao sam sedam razreda, uskoro ću biti osmak. Pričaju da ću ako nastavim ovako biti đak generacije.
SAD IMAM I DRUGOVE
Ovde i u Jemenu nije isto. Ovde možeš da živiš, da ne misliš kada će ko da umre, kada ćeš videti leš. Ovde kada ustanem ujutru spremim knjige za školu i idem. Škola, kamp, škola, kamp. Ne razmišljam ni o čemu drugom. Stanujem u azilu u Krnjači, sa još jednom osobom iz Jemena.
Imam drugare iz Srbije, ne mnogo, ali ih imam. Subotom izlazimo u grad, jer radnim danima idem u školu, a uveče ne mogu da izlazim iz kampa. Moram da spavam, a neću da rizikujem da se ne čujem sa sestrom, jer ona me zove najčešće uveče. Ponekad samo posle nastave odem u šetnju sa drugarom iz škole. Idemo na Kalemegdan, po Karaburmi, leti na bazen ili Adu Ciganliju da plivamo.
VI ZNATE ŠTA JE RAT
Drugari iz škole me pitaju kako je živeti u Jemenu, kako je tamo. Ali, i ovde je kažu bilo isto pre 25 godina. Rat, ljudi koji umiru, mrtvi ljudi, ljudi diraju ljude, ljudi beže od rata, ista istorija. Samo, u Srbiji je sada najbolje živeti. U školi me pitaju: “Kako je u tvojoj državi?”, a ja im kažem: “Imamo rat.” Niko me ne pita kakav je rat, jer znaju. Ljudi odavde znaju šta je rat, znaju bolje od mene.
SAMO DA DOVEDEM SESTRU
Želim da postanem prevodilac. Hoću da završim školu. Nisam se još zaljubio. To ću tek kada dobijem diplomu. Za posao prevodioca ne moraš da ideš na fakultet četiri godine, pa tek onda da radiš, kao za inženjera, doktora... Ja već sada znam da govorim šest-sedam jezika. Arapski, engleski, turski, indijski, srpski... Volim da živim i volim da drugi žive. Ne volim rat, bombe, ljude koji umiru. Ne volim problem, teroriste, plašim ih se. Zbog njih u mojoj državi svaki dan umre oko hiljadu ljudi. Zato bih voleo da mi ova zemlja pomogne. Da mi da pasoš, papire. Da mi omogući da završim školu, da se zaposlim, da bih kasnije doveo svoju sestru. Mnogo mi je teško bez nje. Želim da uspem ovde jer ja sve ovo radim samo da njoj pružim ono što joj treba. Ja živim samo za nju. Ako ona živi, meni ne treba više ništa.