Hvala, dobri ljudi!
VELIKI BROJ DONATORA POMOGAO DESPOTU LAZIĆU, DEČAKU LEPTIRU
ČUDNE SU TE EMOCIJE KADA ZNAŠ DA JE TVOJE DETE OSUĐENO NA PATNJU, A DA POSTOJE LJUDI KOJI SAOSEĆAJU S TOBOM
Srećni smo u ovoj našoj žalosti jer postoje ljudi koji su shvatili naše muke i pomogli da imam čime svom sinu da previjam rane. A sve zahvaljujući „Blic fondaciji“.
Ovako priča Sofija Lazić, majka devetogodišnjeg Despota Lazića iz Bajine Bašte koji boluje od neizlečive bolesti. Njegova koža je tako osetljiva, da pri najmanjem dodiru puca. Zbog toga Despota zovu dete leptir, kao i sve mališane koji boluju od ove bolesti.
„Žive rane malog Despota“, priča koju je „Blic“proneo leta pretprošle godine, probudila je humanost mnogih koji su posredstvom „Blic fondacije“pomogli Lazićima da obnove kuću i dobiju novac za nabavku skupih zavoja za zaceljivanje dečakovih rana, koje Despot ima po čitavom telu. Čak i u grlu.
Početkom decembra 2016. „Blic“je podsetio na jade malog Bajinobaštanina i ponovo pokrenuo lavinu dobrote kod ljudi koji su shvatili muke i rešili da pomognu. Njegovim roditeljima za zavoje kojima oblažu Despotovo ranjivo telo treba 3.000 evra mesečno, i oni, bez obzira koliko radili i štedeli, to ne mogu da obezbede.
Do pre mesec dana Despot se žalio da mu je ostao tek poneki zavoj i uplašeno pitao čime će mu sutra mama previti rane. Roditelji nisu imali ni odgovor ni novca da kupe zavoje sve dok...
- Hvala „Blic fondaciji“, opet mi je pomogla i dala nadu da ima dobrih ljudi! Dobili smo novac da kupimo zavoje za nekoliko meseci. Zavoji mi mnogo znače, ublažavaju mi bolove - zahvalan je Despot za pomoć.
Mimo novca koji se slio na račun „Blic fondacije“namenjen Despotu, još mnogo ljudi je, opet saznavši iz naših novina za njegove patnje, zakucalo na vrata Lazića.
- Ni sam ne znam koliko sam ljudi upoznao za ovih mesec dana. Svi za mene saznali iz „Blica“, donosili su mi raznu pomoć i govorili da sam lep i hrabar dečak. Ne mogu da uđem u svoju sobu od paketa koji su mi darivali. Srećan sam što se mnogi brinu o meni, ali nesrećan kad se setim da za moju bolest nema leka - priča teško bolesno dete.
Ni prošlu noć, kao mesecima, godinama unazad, Despot nije trenuo. Tek pred jutro ga je umor, uprkos jakim bolovima, savladao pa je utonuo u san. Opet se probudio u krvavoj postelji.
- Nikome ne želim da bude u našoj koži i samo mi znamo kako nam je. Čudne su te emocije kada znaš da je tvoje dete osuđeno na patnju, i da niko ne može da mu pomogne, a opet postoje ljudi koji saosećaju sa tobom i pomažu. Do pre mesec dana morala sam da improvizujem, da kuvam kremu i gazu da bih sinu previla rane, a sada opet imamo zavoje. Sa te strane mirni smo narednih nekoliko meseci. Hvala, dobri ljudi - kroz suze kaže Sofija Lazić.