Više ikona nego stanovnika
Podlokanj, najmanje selo u opštini Novi Kneževac na severu Banata, smešteno na tromeđi Srbije, Mađarske i Rumunije, po poslednjem popisu imalo je 144 stanovnika, a danas ih je još manje.
U selu je pre 68 godina rođen Milivoj - Bata Klepić, diplomirani defektolog, a u duši zaljubljenik u umetnine i rodno mesto. Ovaj poznati kolekcionar umetničkih dela vratio se iz Beograda, čiji je stanovnik bio od 1957, pa sve do kraja 20. veka. Od tada vodi bitku da Podlokanj ne doživi sudbinu mnogih vojvođanskih sela i ne opusti. Način na koji to radi je nesvakidašnji. Kupuje napuštene kuće i obnavlja ih, zida ćuprije, održava travnjake po seoskim šorovima, a kruna je muzej ikona naših najpoznatijih samoukih slikara s kraja 18. i početka 19. veka. Pored ikona, kojih je više nego stanovnika u selu, u muzeju smeštenom u obnovljenom seoskom Domu kulture mogu se videti slike poznatih umetnika kao što su Milan Konjović, Nadežda Petrović, Sava Šumanović, preko 600 starih predmeta od grnčarije i 15 kilograma keramike stare pet milenijuma.
U dvorištu muzeja nalazi se park skulptura savremenih vajara, a neke, poput Mihajla Pupina, delo akademskog vajara Save Halugina, krase i ulične travnjake.
- Mi Klepići, a u tome nam se pridružuju i drugi, mislimo da uvek jednom nogom treba stajati u zavičaju i nikada nismo mislili da je sreća negde drugde. Ja sam otišao i korak dalje i sa obe noge se vratio u rodno selo sa željom da ga pretvorim u umetničko delo - govori Bata. Do sada je napravio 18 ćuprija preko uličnih kanala, a planirao je još tri, od kojih jednu na suvom.
- Čekam da dođe vajar Ilija Filipović i donese skulpture koje će biti ugrađene u tu umetničku ćupriju - kaže i dodaje da mu je prethodna opštinska vlast obećala da će dati pet-šest odsto od više desetina hiljada evra, koliko je uložio u obnovu Zadružnog doma. U njemu je sada impozantan galerijski prostor sa najvećom zbirkom naivnih pravoslavnih ikona. Ističe da je zahvalan što mu je omogućeno da bez ikakvih dokumenata ulaže u propalo zdanje, jer i to je nešto, ali čitav posao još nije završen.
- Posetioci dolaze sa raznih strana. Bila je grupe Engleza, pa Nemci koji su išli biciklističkom rutom i drugi putnici namernici. Privuče ih uređena ulica sa ćuprijama, spomenik Mihajlu Pupinu i druge skulpture na otvorenom, a kada zastanu i vide muzejsku zbirku ne mogu da se nadive i načude - priča Milivoj.
Kaže da je slučajno počeo da sakuplja ikone kada je upoznao kolekcionara Damjana.
- Posudio mi je sedam ikona da stoje kod mene. Nisam bio svestan kakvu moć imaju dok ih nisam okačio na zid. Tada sam se zarazio ikonama, a to traje i danas. Sada ih ovde imam oko 130. Njihovi tvorci su svetski poznati samouki slikari iz 18. i 19. veka. Na poleđini ove stoji Svilengaća 1840–1860 iz okoline Mokrina - pokazuje ikonu na staklu. Milivoj dodaje da ove ikone niko nije proučavao, ali su ih sakupljali veliki slikari Ivan Tabaković i Ivan Radović.
- Pod uticajem tih ikona nastao je izraz „Naivizam“. Više volim da kažem samouki nego naivni. To su moderni slikari onog vremena, svetski klasici koji nisu imali likovno obrazovanje, ali su poznati slikari ikona u celom svetu. Radili su ih slobodno, bez šablona - objašnjava Milivoj. On dodaje kako želi da svoje selo pretvori u prepoznatljivu tačku na kulturnoj mapi.
- Ovo bi trebalo da bude novi vid likovnog turizma. Da dođu kolekcionari, vajari, slikari, da vide, nauče. Poznato je da su u Beogradu muzeji i galerije zatvoreni i zato sam deo kulturne baštine naših umetnika preselio ovde - kaže Klepić.