Nije mogao ni sklek da uradi, ali videli smo nešto u njemu
Priča o dolasku Jokića u svet ozbiljne košarke, koju sam ispričao nebrojeno puta, krajnje je neobična i potpuno atipična za današnje vreme u kojem se moderan i precizan skauting radi i za klince od 10 godina, u vreme gde se najtalentovaniji 15-godišnjaci
Kako ste saznali da u “tem Somboru” postoji neki mali - veliki Nikola Jokić?
- Naime, u sklopu moje rutine za nedeljno jutro, čitao sam pre četiri, pet godina medije i primetio da je neki igrač u juniorima Vojvodine imao 25 poena i sličan broj skokova, te indeks 50. Sledeće nedelje, tokom iste rutine, specijalno sam ga tražio u medijima i video veoma sličan učinak. Pozvao sam telefonom našeg glavnog skauta Branimira Tadića (koji je najzaslužniji što su se Boban Marjanović i Nikola Peković obreli u našoj agenciji), raspitujući se o tom Jokiću. Na moje veliko iznenađenje, on uopšte nije znao da taj igrač postoji. Insistirao sam da mi hitno proveri da li taj centar (zaključio sam da je visoki igrač jer je imao po dvadesetak skokova) bazira igru i uzima skokove na snagu, jer je biološki stariji i jači od vršnjaka (čest slučaj u tom uzrastu) ili pak je to posledica talenta. Uskoro sam dobio povratnu informaciju da od fizike nema ni „f“i da se radi zapravo o igraču koji kuburi sa viškom kilograma, ali ima veliki talenat. Rekao sam Tadiji da već sledećeg dana ode u Novi Sad i da se ne vraća dok mali ne potpiše za agenciju, što je i obavljeno u toku nedelje. Imajući u vidu da Vojvodina definitivno nije prepoznala malog, jer on nikada nije čak ni učestvovao u treningu prvog tima, logično nije ni imao potpisan ugovor s klubom. Za par meseci je punio 18 godina i bio slobodan pod vrlo korektnim uslovima, tako da nije bilo nikakve poteškoće da promeni klub i pređe u sredinu koja takvim klincima daje šansu, tj. u Mega Vizuru - kaže za „Blic“Miško Ražnatović, Jokićev agent i najpoznatiji evropski košarkaški menadžer.
Kako je krenula Mega Jokićeva košarkaška priča?
- Počeo je da trenira odmah sa prvim timom, Dejan Milojević je posle tri treninga rekao da će za mesec dana biti u rotaciji (gde sam mu ja govorio da spusti loptu, i ne preteruje)... No, Dejan je bio u pravu jer je Nikola već u junu u polufinalu plej-ofa igrao preko 25 minuta, bio jedan od najvažnijih igrača tima i jasno svima stavio do znanja da dolazi nešto veliko. No, veliki posao je u tih prvih mesec i nešto dana napravio kondicioni trener Marko Ćosić, koji je zabranio da prvih 15 dana trenira uopšte sa ekipom jer je bio u takvom fizičkom stanju (nije mogao da napravi nijedan sklek) da bi se povredio. Nikolin boravak u Megi zaista je bio specifičan i obeležen mnogim anegdotama, a za sve nas u klubu je predstavljao jedinstveno iskustvo. Naime, retko kada se bilo kom timu desi da je najbolji igrač tima zapravo klinac koji samo želi da se igra košarke, to uopšte ne shvata ozbiljno i ima dana kada on zaista time ne želi da se bavi. No, kombinacijom metoda dobar i loš policajac, gde je Dejan bio dobar, a ja naravno loš, uspeli smo da ga uozbiljimo u prihvatljivoj meri, ali ni blizu do onih granica na koje smo navikli u profesionalnom sportu. Moram da napomenem da je ključnu ulogu u njegovom uspehu imao i brat Strahinja, koji je bio ozbiljan talenat i ne znam iz kojih razloga nije uspeo. Naime, Strahinja je zanemario svoj privatni život, doselio se u Beograd, živeo i pričao s njim na dnevnoj bazi i mnogo uticao da Nikola promeni neke navike i poglede na život (recimo izbacio je konzumiranje dva litra „koka-kole“i 500 grama masnog bureka za doručak i mnogo toga).
Imate mnogo zajedničkih anegdota?
- Mi smo zapravo pravu njegovu prirodu uvideli prilikom “Kids daya”, koji je organizovao klub, gde su igrači igrali neku vrstu meča sa klincima od osam do 10 godina, a njih je bilo na stotine. Nikola je u tom događaju uživao više od njih, bacao se za loptu, izvodio svakakve marifetluke, ubacivao drugu loptu u teren, da bi kao vrhunac u jednom trenutku skinuo glavu maskoti koali, stavio je na svoj trup i tako igrao tri minuta. Dejan i ja smo se samo pogledali i dobili objašnjenje za neke stvari u njegovom odnosu koje nam nisu bile jasne. Primera radi, Vasilije Micić, koji je od Nikole stariji samo godinu dana, učestvovao je u istom događaju, ali sa radnim elanom koji ljudi imaju verovatno kada ih izvode na streljanje. Kao što znate, Mega stalno organizuje novogodišnje utakmice u kojima igraju igrači, sponzori, treneri, uprava... Naravno, Nikola je tu uvek maksimalno angažovan, toliko je bio agresivan u odbrani, što naravno nikada
mu nije bila karakteristika, da je jedanput pokušavajući da mi uzme loptu, dobio od mene ozbiljan lakat u nos... Ja sam mu stalno govorio da njega više pali novogodišnja utakmica i da igra protiv mene i moje ćerke Maše, nego finale Kupa... Čuvena je anegdota da sam mu pred neku važnu utakmicu rekao: „Sada zatvori oči i zamisli da smo na drugoj strani Maša i ja, i da ako nas pobediš, dobijaš čokoladice“. A ubedljivo najsmešnije za te tri-četiri godine bila je povreda koju je zadobio prilikom predstavljanja tima u Sremskoj Mitrovici. Naime, Nikola je bio najharizmatičniji u ekipi za decu i svi su hteli da se slikaju i dobiju njegov autogram. Posledica od prevelikog potpisivanja autograma bila je upala tetive desne ruke i propuštanje treninga u trajanju od sedam dana, kao i par utakmica...
Otkrijte nešto što čitaoci “Blica” dosad nisu znali?
- Malo je poznato da je Nikola bio pred potpisivanjem ugovora sa Barselonom. Oni su ga pratili duže vreme i došli na finalne pregovore, kao i da pogledaju utakmicu koja se igrala u Sremskoj Mitrovici. Pre utakmice mi smo se praktično do detalja dogovorili o uslovima transfera, i ostalo je da sutradan, dakle jutro nakon meča, još poradimo na detaljima. To veče Nikola je odigrao najgoru utakmicu od kada je došao u Megu, a istovremeno je imao najletargičniji od svih njegovih u to vreme mnogobrojnih letargičnih dana, gde bukvalno nije želeo da se pomeri. Sve je bilo više nego užasno i Barselona je uzela tajm-aut, da samo još malo pretrese celu situaciju. Pregovori su potrajali, u međuvremenu je Arturas Karnišovas insistirao na dolasku u Denver i Nikola se obreo u NBA ligi. Jednom rečju, nije mu bilo suđeno da igra u Barseloni, i ja sam danas naravno presrećan zbog toga. Takođe, smatram da bi Evroligu igrao slabije nego NBA jer su principi drugačiji i ne bi imao tu slobodu koju ima sada.
Šta biste poručili deci koja kreću Nikolinim putem?
- Mislim da je Nikolina priča sa hepiendom jako važna za sve klince koji vole košarku i sanjaju da jednog dana budu velike zvezde. Na ovom primeru se vidi da je sasvim moguće da ako čak ni do 17. godine niko nije prepoznao tvoj talenat i igraš za juniore malog tima, nisi atletske građe, imaš solidan višak kilograma, ipak je moguće da postaneš NBA zvezda ako imaš talenat, radiš predano i, naravno, imaš malo sreće, koja se obično nečim zaslužuje. On pokazuje da nije tragedija ako te ne pozovu u pionirsku ili kadetsku reprezentaciju i da ne treba zbog toga biti demoralisan i odustati... On pokazuje da je moguće sve ovo napraviti u današnje vreme i ako nisi fizički dominantan. Priča jeste atipična, ali bi mogla i morala da bude svetionik za sve klince koji sate provode šutirajući na koš iza zgrade u nekim malim gradovima u Srbiji, baš kao što je on radio u Somboru.