Moramo da stvorimo naslednike naših asova
Predrag - Saša Danilović, odnedavno prvi čovek srpske košarke, u intervjuu za “Blic” smireno, bez imalo vatre koju pamtimo sa terena, pričao je o problemima našeg trofejnog sporta. Razgovarali smo o uticaju politike na naše živote, odnosu sa Vučićem, Čovi
SALE I JA SMO OSVAJALI TROFEJE I TO JE NEŠTO ŠTO NE MOŽE NIKO I NIJEDNA FUNKCIJA DA IZBRIŠE.
Kada ste preuzeli funkciju prvog čoveka srpske košarke, rekli ste: “Ja imam dosta iskustva i dosta toga znam, ali dosta toga ne znam i treba da naučim”. Šta Saša Danilović zna dobro, a šta mora još da nauči?
- Posle 15 godina vođenja Partizana i vođenja klupske košarke, osam godina u izvršnom telu FIBA Evrope, u KSJ, u KSCG i KSS, mislio sam da je to nešto što ja znam da radim. Ali, funkcija predsednika Košarkaškog saveza Srbije je stvarno nešto što mi je velika čast i neka nazovimo nagrada za sve to što sam uradio. Pri tome ne mislim da mi to pripada, nego smatram da je to neki moj normalan i prirodan put pošto drugih poslova nemam, a bavio sam se košarkom. Shvatio sam da je ovo jedna veoma, veoma, odgovorna funkcija. Ja sam to znao i pre, ali nisam do kraja percipirao kako je i da treba dosta stvari da se radi - kaže Danilović.
Šta su prioriteti?
- Bitno je da moramo da gajimo ove mlade selekcije. Iz kog razloga? Iz razloga što će da dođe do smena generacija. Trebalo bi zajedno sa trenerskom organizacijom i sa sektorom za mušku košarku da proizvodimo i negujemo talentovane igrače. Nije rezultat toliko bitan. Svi očekuju i rezultat i igrače. To nije moguće. Ja sam za proizvodnju mladih igrača koji će da se pripremaju da polako ulaze u seniorsku selekciju.
Da se vratimo na Sašu Danilovića. Čovek koji je osvojio skoro sve. Vraća se ponovo u košarku, a može da živi i bez te “muke”?
- Šte se mene tiče, košarka je svima nama igračima dala mnogo. Mi nikad ne možemo da se odužimo toj košarci. I smatram da sam u nekim godinama gde mogu da pokušam da nešto uradim kako treba. Za to treba vremena. Naravno, u zemlji koja se zove Srbija ni za šta se nema strpljenja i svi bismo mi hteli sada i odmah, ali se nadam da ću sa mojim saradnicima uraditi nešto kako treba.
Vi ste neko ko je dugo u košarci. Od devedesetih pa do danas promenilo se dosta vladajućih politika i vlada. Sve su vas vlasti cenile, ali nikada niste bili politički aktivni?
- Daleko od toga. Ja sam pelcer za nepolitičare. Ali ja te ljude poznajem i kada nisu bili političari i na vlasti. Ipak, ne može ništa zaista bez pomoći države, pa ni Košarkaški savez koji je državna institucija. Imam obećanje da će država da bude stabilan oslonac Košarkaškom savezu.
Ni u ranijim godinama nije moglo, pa ni sada, da se dođe na ovako bitnu funkciju bez onog prećutnog amina vlasti. Da li je vama drago kao čoveku koji je van politike, da niko nije imao ništa protiv vašeg imenovanja?
- To je nekakvo priznanje za moj odnos prema sportu, prema košarci, neke moje odanosti pre svega prema srpskoj košarci i to mi je stvarno drago. Sasvim je normalno da ja razgovaram sa predsednikom Vlade.
Kako izgleda vaš razgovor sa premijerom?
- Jedan vrlo normalan razgovor u vezi sa sportom. O muškoj, ženskoj košarci, razgovor o uklanjanju dece sa ulice jer je sport nešto što je mnogo bitno. To je socijalna stvar. Znači, navikavanje na obaveze od malih nogu, poštovanje prema, pogotovu u kolektivnim sportovima, saigračima, kolegama, koleginicama. Neke veze koje ostaju ceo život. To su neki razgovori koje mi vodimo. Nikakvi ultimatumi, nikakve neke kombinatorike “ja ću tebi ovo, ti ćeš meni ovo”.
Još jedan razgovor je probudio veliku pažnju javnosti. Vaš i Nebojše Čovića?
- To sam već rekao, to je sasvim bio normalan razgovor sa moje strane, ja sam tako vaspitan da je normalno da neko ko se kandiduje za predsednika Košarkaškog saveza Srbije ode da popriča se predsednikom Partizana, sa predsednikom Zvezde i sa ljudima iz regiona.
Da li vas pomalo plaši što ste vi čovek koji je dao mnogo Partizanu i prepoznat je kao navijač Partizana?
- Ja ću da budem uvek veliki navijač Partizana i to je normalno, ali ja sam na funkciji predsednika KSS i to apsolutno nema nikakve veze sa mojim obavljanjem posla.
Kako gledate sada na situaciju u Partizanu?
- To pitajte ljude iz Partizana. Ipak sam ja predsednik KSS.
Ali razgovarali ste sa Pekovićem o kandidaturi...
- Jesam. Pekovića znam i kada je bio dečak i ja ga smatram stvarno dobrim i iskrenim prijateljem i tako će uvek da bude. Naravno da sam imao podršku Partizana i Nikole i mislim da je to sasvim normalno.
Sad još malo ličnije? Da li je Saša Danilović strog čovek, nezgodan za saradnju, a opet s druge strane pravičan?
- Ne mogu pričati u trećem licu o sebi jer to je prilično nepristojno. Ne volim da lažem, tako sam vaspitan, a ekstremno ne volim kada mene neko laže. Godinama čovek sazreva, svi želimo da budemo bolji u tom smislu i na osnovu toga treba neke stvari da se rade. Ipak sa 19, 20, 22 ne možemo da ukačimo suštinu nekih širih stvari. Svi mi u nekim našim godinama nismo videli šumu od drveta, ipak s godinama polako naziremo neku šumu. Ali smatram da čovek sazreva, prihvata savete i to je ono što je po meni najbitnije.
Sada ste se spojili ponovo sa Sašom Đorđevićem, kako gledate na tu vašu sigurnu saradnju?
- Sale i ja smo familijarni prijatelji više od 30 godina. Osvajali smo trofeje zajedno i to je nešto što ne može niko nikada i nijedna funkcija da izbriše.
Sećate li se i razmišljate li nekada o svojoj igračkoj karijeri?
- Čovek nekad neki put treba da izađe na „Jutjub“i da se podseti ko je bio jer u nekim vremenima, kada je sivilo dominantno, čovek treba nekad neki put da sedne i da vidi ko je bio. Da se podseti, ali ne da živi u prošlosti. Ja sam dugo bio u senci moje ćerke Olge. Sad sam malo provirio, ali se nadam da neću nikada da izađem iz senke moje ćerke.
Ima ta jedna fotografija kada ste je zagrlili, tu se videlo koliko je čovek na svoju decu slab i čak se veliki Danilović, koji je sve i svašta uradio u svojoj karijeri, raznežio kada mu je ćerka donela teniski trofej?
- Mislim da je to sasvim normalno i da tako radi svaki roditelj.
Šta bi Saša Danilović uradio drugačije u svojoj karijeri, a šta bi baš ponovio?
- Ja ne bih uradio samo jednu stvar, a neću vam reći koju, a ostalo bih sve uradio. I pobeđivao bih i trenirao koliko sam trenirao i batalio kada sam batalio i sve ostalo.