E, moj Saša
Nije ovo bilo samo nevaspitanje već smišljena diverzija izvršne vlasti nad jednom nezavisnom institucijom
Gde dovede mržnja naša!
Saša Janković je u ponedeljak uveče napravio prijem povodom desetogodišnjice jubileja postojanja ove institucije i sutradan je podneo ostavku na tu funkciju i zvanično objavio kandidaturu za predsednika Srbije. Ovo bi otprilike bio šablon kako se piše vest u školi za novinare, ali ovde nije reč o žurnalističkom kursu, već o kursu lepog ponašanja. Koje su neki, očigledno, preskočili kao što su preskočili i kanapee u Palati „Srbija“, a ti neki su - oni koji nam vode državu. Predsednik, premijer, ministri, pa redom nadole do šofera. Jesu li bili pozvani? Jesu! I da nisu odaslane pozivnice svima njima tamo je bilo mesto, kad su se već našli na ovim prvim destinacijama na kojima se većina njih našla nekim zaumnim putevima sudbine.
Stvar se naknadno
komplikuje kad se pokuša dokučiti namera, svrha i posledice ignorancije ombudsmanske žurke od strane naših gospodara života i smrti. Da je njihov nedolazak samo rezultat bežanja sa onog kursa na kojem se uči elementarnom vaspitanju, ni po jada. Bojkot je bio smišljena diverzija izvršne vlasti nad jednom nezavisnom institucijom, formalno pravdana razlozima snage rešeta u koje se sipa voda. Kao, Janković nije na vreme podneo ostavku nego je sa pozicije ombudsmana koketirao kao budući predsednički kandidat, pa su ga, jel‘te, zbog te nepodopštine prezreli.
Oni su prezir i nepoštovanje izrazili prema jednoj nezavisnoj instituciji šaljući jasno poruku šta o njoj misle, a misle da je nužno zlo koga bi se tako slatko ratosiljali makar je lično obnašao neko poput, recimo, Vulina. Što ne znači da im u narednom mandatu neće pasti šaka i postati za koju nijansu sive, pa sve do totalnog crnila - kooperativnija i uviđavnija za njihove nestašluke, ako im već ta Evropa ne dozvoljava da je se ratosiljaju za vjeki vjekov.
Na pitanje zašto se nisu tamo pojavili u kabinetima predsednika, premijera i predsednice Skupštine vladala je rečita ćutnja. I zato je trebalo videti bisere onih koji su se udostojili na to pitanje odgovore. Jedni su se vadili na „objektivne okolnosti“koje su više vukle na „subjektivne slabosti“, drugi su, poput ministarke Ane Brnabić, bili mišljenja da bi svojim prisustvom podržala kandidaturu Jankovića za predsednika, dok je njena koleginica Zorana Mihajlović bila duhovita i rekla kako „nije znala da pišu neopravdane“. Ne, zbog ovoga se dobija ukor iz vladanja.
Kad bolje razmislim, bolje što je ovako bilo. Mogli su na žurku banuti esenesovci kojima je u opisu posla da budu partibrejkeri sličnih skupova. S te strane, Janković je još i dobro prošao. Ali instituciji koju je ostavio ne piše se dobro.