Ljilja Stjepa
Davno jedna nagrada nije zaslužila boljeg dobitnika
Ove subote sam odlučio da ignorišem događaje o kojima bi imalo razloga da kažem neku reč. Kao i ličnosti koje nam ne izlaze iz vidokruga, koje u zamućenom ogledalu naše turobne stvarnosti već duže vreme predstavljaju protagoniste i vedete našeg društvenog, javnog i političkog života. Za koje očekujemo da nas svojim vizionarstvom izbave iz svakog jada i čemera. Čija lica viđamo odmah kada uključimo televizor – a kako izgleda, uskoro ćemo i kada otvorimo frižidere? Koji su, nažalost, svakim danom sve prazniji? Neću ni o onim starim i novim, poznatim i nepoznatim igračima - koji sa ambicijama da nas vode i preuzmu odgovornost za budućnost Srbije žele da nam se preporuče. Kojima se dnevno inputira da Srbiji ne žele dobro, da su prodane duše, ništavila, izdajnici kojima muslimanski fundamentalisti finansiraju kampanje, pa čak i da su ubice? Čime nanovo dokazujemo da smo javni medijski prostor pretvorili u brlog. Ko ne vidi da smo više nego ikada taoci politike i žrtve medijskog terora kome se ne nazire kraj – u ozbiljnom je problemu. Sa zahuktavanjem kampanje za izbor predsednika, za koju po prvim niskim udarcima nije teško naslutiti da će biti najprljavija - srećem sve više ljudi koji sanjaju da naredna tri meseca, koliko će trajati ova halabuka, nekud otputuju? Što dalje ako je moguće? Da sačuvaju razum? Da se zatvore u svoje kuće i da prespavaju? Da ne vide i da ne čuju? Što im svakako neće poći za rukom jer će im dolaziti i na vrata – da namaknu svaki glas? Čija će cena, koliko čujem, skočiti? Pa, eto nekakve vajde – jer je bila 20 evra?
Dakle, nema te mišije rupe u koju možemo pobeći od nadolazeće izborne furije, od obećanja, opsenarstva, laži i slatkorečivih projekcija naše svetle budućnosti. Pošto i sam spadam u one koji žele da se nadolazeća medijska tiranija, kao zauške što pre okonča danas se kao što rekoh okrećem normalnosti. Ove subote dajem prednost velikom talentu i osebujnom daru moje koleginice, glumice Ljiljane Stjepanović koju njene kolege i prijatelji iz milja zovu Ljilja Stjepa. Kojoj je pre tri dana zasluženo uručena Vukova nagrada za nemerljiv doprinos kulturi Srbije. Bravo! Važnu i znamenitu nagradu je primila umetnica koja je svojim brojnim ulogama u teatru, na filmu i televiziji zadužila našu kulturu i ceo svoj život posvetila glumi. Ali i svojoj porodici za koju se kao samohrana majka snažno izborila. Igrala je dramske tekstove koje su napisali veliki autori – a jednu od uloga koju je Stjepa proslavila, i obratno – palo je meni da napišem. To je Radojka iz „Selo gori“. Pre nego što sam joj poverio ovaj težak i odgovoran zadatak u TV seriji koja je valjda sa razlogom proglašena kultnom – najmanje dve decenije, gotovo u prolazu gledao sam na televiziji poneki delić iz uloga koje je igrala. Od kojih je Stjepa po kapacitetu i volumenu bila za mnogo brojeva veća. U egzistencijalnoj borbi za život svoje porodice ona je prihvatala gotovo sve što joj je bilo ponuđeno – i uvek je i od skromnog, i neadekvatnog, čarobnim glumačkim umećem pravila upečaljive minijutre i sjajne glumačke medaljone - koje je publika volela i divila im se.
A onda, kada joj se ukazala mogućnost da se uhvati u koštac sa velikim zadatkom kome će se u potpunosti posvetiti, u koji će ugraditi sav svoj dar, ogromnu energiju i entuzijazam - kada je dobila glavnu i najkompleksniju žensku ulogu u seriji „Selo gori“– desilo se čudo. Dubinom njenog nepresušnog talenta, snagom koja se retko viđa, toplinom i ogromnom energijom, Ljilja Stjepa je stvorila veliku i nezaboravnu glumačku kreaciju – moravsku seljanku Radojku. Koja će zahvaljujući njoj večno ostati paradigma srpske majke, mučenice, ali i časti, poštenja i lepote...
Slobodan sam da ustvrdim da davno jedna nagrada nije zaslužila boljeg dobitnika! Radojka, rano
moja... Čestita ti tvoj Radašin.