Korak napred, nazad dva

Najmanje tri interesantna indikatora predstavljena su u istraživanju Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, objavljenom u jučerašnjem izdanju „Blica”, na temu spremnosti građana Srbije da ratuju za Kosovo. Istraživanje najpre jasno pokazuje da ubedljiva većina stanovništva (čak 73 odsto) ne želi da učestvuje u tom ratu, ali posebno je interesantno kako su se ispitanici izjašnjavali u odnosu na stranačku pripadnost. Očekivano, najraspoloženiji za rat su radikali, ali čak i u njihovim redovima svaki drugi ne želi rat, ili makar nije siguran da je oružani sukob najbolje rešenje za “kosovski problem”. Dakle, čak ni najmilitantniji među nama nisu ubeđeni u uspeh novog Kosovskog boja.

Ovaj rezultat hrabri sve

one koji su svesni da tenkovi i bombe više ne mogu pomoći srpskom stanovništvu (čiji bi interesi morali biti prioritet u svakom razmatranju rata) na Kosovu. Istovremeno, istraživanje pokazuje i dva negativna trenda. Prvi, porazniji, pokazuje da gotovo trećina (28 odsto) ispitanika nije spremna da uradi bilo šta za sunarodnike pogođene ratom u drugoj zemlji - pa čak ni da ih prihvati kada izbegnu sa ratom pogođenog područja. Gađenje prema ratu i negativna iskustva iz 90-ih ovde očigledno imaju prevagu u odnosu na empatiju prema unesrećenima.

Drugi trend odavno nikoga ne iznenađuje. Istraživanje, naime, pokazuje da je najveći procenat “ratničke” populacije koncentrisan među mlade (od 18 do 26 godina) - gotovo svaki deseti je spreman da ode u susednu zemlju da ratuje za sunarodnike. Istraživanje nije obuhvatilo maloletne građane Srbije: nema sumnje da bi broj radikalnih među njima bio još veći. Radikalizacija mladih, koji po konzervativnosti i militantnosti prevazilaze svoje očeve i dedove, trend je koji već godinama vlada u Evropi. Od toga će nas tek zaboleti glava.