Šta to behu radnička prava

Ni u mnogim firmama u Srbiji uslovi nisu bolji nego u Slovačkoj. Logika gazde, velikog ili malog, svuda je ista

Gde ti je obraz, radniče, kad pored ovoliko nezaposlenih ti imaš sreću da radiš,

a nezasit si, tražiš još i platu. Umesto da zahvališ poslodavcu što ti je dao da rmbaš, ti još kukaš da ti jašu po grbači a ne plaćaju te. Da si čovek, izvadio bi bakšiš i zakitio gazdu!

Ovde štrajk, dogorelo do nokata, onde „ćuti i trpi“

jer buntovan možeš da izgubiš i ono malo para kojima državu moraš da namiriš za struju, porez, kamate... A za decu i gladan stomak - šta ostane, ako ostane.

Srpske radnike muče i ponižavaju u Slovačkoj,

gde ih sumnjive agencije vode da dirinče na crno, bez potpisanih ugovora i bilo kakvih prava. O tome “Blic” piše već danima. Ali, problem je to što ni u mnogim firmama u Srbiji nije bolje.

Radnici „Puteva Užice“digli su glas zbog neisplaćenih plata, dnevnica, troškova puta...

Kažu, rade po 27 dana mesečno, nisu dizali glave od posla, a plate kasne dva meseca. Pare katkad i legnu na račun, ali račun nikako da polože poslodavci zato što inspekcije nikako da im ga ispostave.

U jednoj konfekcijskoj firmi u Užicu plate su redovne.

Regularnih osam sati, plus poneki prekovremeni, neretko i rad vikendom - kad se sve podvučeš pod crtu sabere poslodavac te nagradi „solidnim“minimalcem. Inspektore, državni službeniče, koliko košta prekovremeni sat, rmbanje nedeljom i praznikom i kad će taj dinar užičke krojačice videti? A zakon kaže da ga mora videti.

Lice srpskog poniznog radnika - nevoljnika, s oproštenjem, viri ispod pelena.

Luksuz li je i ljudsko li je, brendirani privredniče, da ti tri puta dnevno radnik ode do toaleta. Bruka li je i dostojno li čoveka, inspektore, da radnici ne smeju da dignu glavu sa trake. Bez razlike, u Slovačkoj ili ovde...