Hteli da me izbodu, a ja se igrala s njima

Kamenice su letele na sve strane, pa smo majka i ja bežale ka crkvi. Jurili su me sa britvom u ruci isti oni dečaci i odrasli ljudi s kojima smo se majka i ja do tada družili, seća se Jelena Kostić (23). Jelena je u trenutku pogroma imala samo 10 godina.

- Sećam se da je kod mame došla njena prijateljica Tijana. Ubrzo su se čuli čudni zvuci iz centra grada i postajali su sve jači. Rulja je urlala, a mama i ja smo se sklonile u kuću. Ali pošto tu nismo bile sigurne, krenule smo da trčimo ka crkvi - priča Jelena i dodaje da su pre toga promenile pet kuća od kada su ih 1999. Albanci proterali iz stana u naselju Kamnik.

Kako kaže, na kapiji crkve bilo je na hiljade ljudi.

- Sećam se dima, vike, psovki... Otišle smo do parohijskog doma gde je bilo mnogo ljudi sa sela koji su se tada nalazili u Gnjilanu. Svi su vrištali, plakali... Mogli smo da vidimo da Gnjilane gori. Pripadnici UNMIK-a dovodili su srpske porodice u parohijski dom, a neke u SUP. Kako je ko pristizao, pričao je šta je sve preživeo, što mi je ulivalo još veći strah. Tu smo ostali do jedan sat posle ponoći, kada nas je KFOR odvezao u obližnje selo Silovo. Na putu do sela sve je bilo uništeno, automobili i kuće spaljeni, nije bilo ljudi u gradu - priča Jelena, čiji je otac u tom trenutku bio službeno na Brezovici.

Nesrećna devojka je posle pogroma osetila još veći strah.

- Živeli smo tri meseca u učionici OŠ ”Vuk Karadžić” u Silovu sa još nekoliko porodica. Nakon toga ponovo smo se vratili u Gnjilane. Kuća u kojoj smo živeli bila je demolirana. Majka i ja smo se kasnije preselile u Beograd, a otac i dan-danas živi u istoj kući u Gnjilanu. Majka mi je preminula prošle godine od posledica stresa - priča Jelena, ali dodaje da bi, i pored svega, volela da se vrati u Gnjilane.