Deca tuđih grešaka

Generacija tinejdžera koja ove godine postaje punoletna

rođena je 1999. godine. One koji su pristali da govore za nedeljni broj “Blica”, osim NATO bombi koje su obeležile njihovo rođenje, povezuje uglavnom ista, sumorna slika budućnosti Srbije. Iako se nadaju da će nas novi ratovi konačno zaobići, većina želi da živi u inostranstvu - podjednako daleko i od mira kojem se nadamo i od rata od kog strepimo.

Neki od njih imaće pravo glasa na ovim izborima.

Ne verujem da će neka od agencija koje se bave istraživanjem javnog mnjenja sprovesti takvu anketu, ali bilo bi zanimljivo videti kako će (i da li će uopšte) glasati. Izbor koji im se pruža daleko je od idealnog, a posebno tužno deluje činjenica da su političari koji su (makar i ne bili glavni akteri) bili deo političke scene Srbije 1999. godine i danas u opticaju. Oni koji su za glas molili njihove roditelje sada se obraćaju njima sa istom molbom. Diskurs te molbe promenio se, ali suština je ista: dajte nam glas i mi ćemo na sebe preuzeti odgovornost za vaše živote, odgovornost koju toliko nevoljno nosite i koje, priznajte, jedva čekate da se oslobodite. Taj transfer odgovornosti desio se i ‘99, a epilog je poznat.

“NATO generacija”, međutim, mudrija je od svojih roditelja.

Najpre zbog toga što očigledno ima svest o značaju mira. Deca koja su iskusila rat teško da će sutra svoju decu u njega terati, ili mu se sama radovati. Previše su jasno na svojoj koži osetili koliko skupo deca mogu da plate kobne greške roditelja. Osim toga, njihov svet je danas širi, pristupačniji, a državne granice su u njemu sve manje bitan faktor. Ratovi se, takođe, više ne vode vodovima već dronovima, i herojstvo je iz njih skoro pa isključeno.

Najvažnije od svega, ova generacija biće samostalnija i odgovornija:

siguran sam da im se neće desiti da svoje živote gurnu u ruke bandi koja bi njima trgovala i tretirala ih kao živi štit.

Generacija ’99. ima svest o tome da je njihov život njihova, a ne tuđa odgovornost