Znamo šta je izbeglištvo

Da li se izbeglica zove Dragan, Salam ili nekako drugačije, razlika nije velika

Najava da bi Vlada Srbije mogla da pripremi program

koji će unaprediti uslove života izbeglih iz ratnih područja u Aziji i Africi, koji su na putu ka Evropi već mesecima zaglavljeni u Srbiji, izazvala je oprečne komentare. U vreme kad po evropskim prestonicama prašte bombe, automobili i kamioni se zaleću međ pešake, sevaju noževi i sekire u rukama sunarodnika ili istovernika tih koji su se kod nas zaglavili na putu u Evropu, nisu neočekivane negativne reakcije.

Za razliku od ostalih evropskih zemalja, Srbija ima,

na našu žalost, skorašnje iskustvo sa izbeglima, nevoljnicima koji su u bežaniji ovde stigli, ili našim sunarodnicima koji su takođe bežali u druge zemlje. Sveže su slike kolona iz devedesetih. Možda ne imena - Dragan Mioković - ali se verovatno sećate fotografije dvanaestogodišnjaka koji je traktor vozio 600 kilometara, od Gračca do Beograda.

Poslednjih meseci, sada već i godina, mnogo je sličnih

koji su sa Bliskog istoka i severa Afrike, ne svojom voljom, u Srbiji zastali i ostali na putu u Evropu bežeći od surovih ratova. Među 6.000 njih, u kampovima po Srbiji je i 800 dece bez pratnje nekog ko će se o njima starati.

Između termina „migrant“i „izbeglica“kod nas se najčešće

stavlja znak jednakosti. I Evropa, iz svojih praktičnih razloga, ignoriše tu razliku. A nije isto. Ni blizu. UNHCR je odavno definisao da su izbeglice oni koji sa svojih ognjišta beže da bi sačuvali glave, bez izgleda da se kući vrate. Migranti su pak oni koji su izabrali da napuste svoje domove u potrazi za boljim životom, ali mogu da se vrate.

Ta razlika nadamo se da je vodila i našu vladu

u gorepomenutoj ideji. I bar mi, s obzirom na iskustvo, treba da razumemo ljude koji su izbegli iz ratova. Da li se oni zovu Dragan, Salam ili nekako drugačije, razlika nije velika. Ali im se mora pomoći, koliko god se može. Kao što su i nama pomagali kad nam je sudbina bila slična.