Pravo ima poslednju reč

Panika koju poslednjih dana i javno pokazuju braća Ramuš i Daut Haradinaj uliva donekle nadu da bi žrtve monstruoznih zločina koji su potresali Kosovo krajem 90-ih mogle da dobiju kakvu-takvu satisfakciju. Dautova izjava u kojoj Srbe sa severa KiM plaši još jednim etničkim čišćenjem u slučaju da njegov brat na ročištu pred francuskim sudom krajem aprila ne bude pušten na slobodu pravi je dokaz te panike. U slučaju panike pozovi na etničko čišćenje: da nije strašno bilo bi smešno.

Realno, i samo Haradinajevo hapšenje bilo je iznenađenje za sve one koji se poslednjih godina (decenija?) bave analizom preplitanja prava i politike. Odnos ta dva pojma, te dve realnosti, uvek funkcioniše na štetu prava i pravde. U ovom slučaju, međutim, verovatno pod uticajem različitih faktora, pravo je odnelo pobedu. Politika je, odmah zatim, požurila da uzvrati udarac: pregovori Beograda i Prištine šlajfuju kao točak u blatu, a davno dogovoreno formiranje Zajednice srpskih opština i dalje je na dugom štapu. Baražna politička vatra na pravosuđe nastavila se opštenarodnim albanskim konsenzusom oko podrške „stradanju” Haradinajevom. Oni Albanci koji nisu dovoljno ekstatično pohrlili u odbranu optuženog ratnog zločinca bili su (kako to poznato zvuči) optuženi da su izdajnici i strani plaćenici. Azem Vlasi zbog toga umalo nije platio glavom.

Pravo, a ne politika, treba da odluči šta će biti sa Ramušem Haradinajem

S druge (srpske) strane, puštanje Haradinaja već je „dogovoreno” u nekim „zapadnim centrima moći”, a sve je organizovala „Amerika”. Pojedinim (čak i ozbiljnim) ljudima u Srbiji lakše je da komplikovane pravosudne mehanizme potcene u odnosu na jednostavne teorije zavere. Tako, voljno ili ne, rade upravo u korist političara, i srpski i albanskih. Jer, glupost i uzavrele emocije uvek su bili njihov teren.