Naša posla

Četrnaest vatrogasnih vozila vrednih više od devet miliona dolara, dobijenih na poklon od Rusije, stoje već dve godine neregistrovana u Novom Sadu. Dok vatrogasci kubure sa starim i dotrajalim vozilima, od kojih su neka starija od četiri decenije, 10 novih vatrogasnih kamiona i četiri specijalna vozila, među kojima i robot na daljinsko upravljanje za gašenje požara u najtežim uslovima, ne mogu da se koriste, a da niko ne zna zašto.

U istom gradu, a mogao je da bude bilo koji u Srbiji, zabeležili smo slučaj asfaltiranja ulice samo do kuće direktora “Gradskog zelenila”, dok je ostatak ostao u rupama. Pošto su stanari ulice to prijavili inspekciji, ona je aminovala takav postupak.

Obe ove priče idealna su slika onoga što se često pominje kao negativna crta našeg mentaliteta sabrana pod zajedničkim imenom “naša posla”. Sa jedne strane nemar i aljkavost prema opštem dobru, sa druge burazersko poslovanje po principu “sve se može ako imaš dobru vezu”. Nije u ovome najstrašnije to što se milionski vredne mašine ne koriste u borbi protiv požara i tako spasavaju životi, ili što su potrošene pare samo da bi bilo udovoljeno jednom funkcioneru dok su “obični” građani nevažni. Najstrašnije je to što takvih primera ima na stotine i što traju decenijama. I više nikome gotovo i da ne smetaju. Navikli smo se na loše toliko da ga više i ne prepoznajemo, postalo nam je normalno. Normalno da potežemo veze da bismo ostvarili neki interes, da upropaštavamo ono što bi svima značilo, da ne radimo svoj posao, osim ako nas neko na to ne tera, da ne marimo za druge... Ko je za to kriv, teško je odgovoriti. Da li oni koji upravljaju državom i društvom ili mi sami? Ako bar malo popravimo sami sebe, možda ćemo boljim ljudima davati moć i našu sudbinu u ruke.