Kusturica na mlečnom putu
Emir Kusturica je od genijalnog reditelja (što i dalje jeste) poslednjih godina postao brend koji hoda, a njegov razbarušen lik, zaštitni znak spektra interesovanja i delanja. Od istoimene muzičke grupe koja svira velike turneje, preko drvenog raja na Mećavniku, kamene posvete Andriću u Višegradu do originalnog festivala, raskošne opere i tiražne knjige u prvom licu.
Šta onda da napišem o novom filmu, a da ne pogrešim? Da probam da prepričam, ima toliko toga, da bih nešto važno, ispustio. Da ga kritički seciram kroz nekoliko rečenica, e pa ni to neće moći. Nije takav materijal. Profesor, kako ga oslovljavaju bliski prijatelji i poštovaoci, a sebe ubrajam u ove druge, jeste čovek čiji je buran život, zapravo najznačajniji film koji sam piše, režira i igra glavnu ulogu. Izneo sam sličnu konstataciju pre petnaestak godina, kada mi je kao mladom studentu, koji je tada na Trećem kanalu radio emisiju o filmu, učinio čast i dao intervju. U međuvremenu je snimio „Život je čudo“, „Zavet“, „Maradonu“i, konačno, posle predugačke pauze, „Na mlečnom putu“, koji je od nabrojanih, najkompleksnije i, dodao bih, najličnije ostvarenje.
Ako se uzmu u obzir, opšte poznati i više puta ponavljani
rediteljevi stavovi o umetnosti, ljudima, politici, geopolitici, religiji, prirodi, onda je ovo intimna filmska knjiga proze, koju neće svi razumeti, ali koja će ostati hrabri trag nečega što se i dalje dešava na trusnim balkanskim prostorima, od kojih moćan svet, očigledno, ne želi da digne ruke. Monika Beluči je mnogo uložila u poverenu ulogu, kao da je htela i sebi i njemu da dokaže da ona to može. I uspela je. Sloboda Mićalović takođe. Napravila je lepršavu i upečatljivu karijernu rolu. Kusturica je kao i uvek, uspeo da izvuče maksimum od svojih glumaca, naturščika, čak i životinja, svih osim sebe jer se njegov Kosta ne snalazi uvek najbolje između dve ženske vatre. I to je možda kamenčić u cipeli filma čija uvodna špica, navodi da je scenario nastao iz tri priče. Potpuno ispravno, jer ovde jeste bilo materijala za tri zasebna celovečernja filma, koji bi mogli da tvore trilogiju, ali profesor se, verovatno namerno, odlučio da sve stavi na švedski sto slike, zvuka i reči i napravi gozbu za oči i uši u svom stilu. I za kraj, kao nekadašnji selektor Festa, moram da navedem, nešto što verujem da će kolege koji sada vode festival, javno reći. Kusturica je davanjem filma za otvaranje i dovođenjem Monike Beluči u Beograd ponovo zadužio „instituciju svoje mladosti“, kao i tokom devedesetih kada je zahvaljujući njegovom pozivu, publika u Sava centru videla Džonija Depa, Džima Džarmuša i Harvija Kajtela.