Teško poraženima

Ramuš Haradinaj neće biti izručen Srbiji: tako je odlučio Apelacioni sud u Kolmaru na jučerašnjoj, četvrtoj po redu sednici vezanoj za pravna pitanja bivšeg čelnika OVK. Sud je, u šturom obrazloženju u koje su mediji imali uvid, utvrdio da su ispunjeni svi protokolarni uslovi za ispunjavanje srpskog zahteva, ali i da Srbija ne raspolaže novim činjenicama koje bi teretile Haradinaja van one optužnice po kojoj je lideru OVK već suđeno pred Tribunalom u Hagu. U tom procesu, podsećamo, Haradinaj je oslobođen (svedoci protiv njega su, igrom slučaja, istovremeno preminuli).

Time je stavljena tačka na tromesečna iščekivanja odluke koja je mogla biti korak u pravcu konačnog utvrđivanja istine o zločinima nad srpskim (ali i albanskim) stanovništvom na KiM tokom devedesetih godina.

Nećemo se ovde ponovo osvrtati na istinski monstruozne zločine opisane u srpskoj optužnici protiv Ramuša Haradinaja. Svako ko je makar jednom, makar letimično pogledao te opise, svestan je da je istina o njima morala dobiti pravosudni epilog. Zato, logično, razloge za ovakvu odluku francuskog suda treba tražiti na drugom mestu. Prvi razlog leži u tome što je pravo, ono međunarodno najviše, definitivno u velikoj krizi - ako je ikada i bilo “osnaženo”. Ne pokazuje to samo slučaj Haradinaj, već niz drugih odluka: od pojedinih oslobađajućih presuda Haškog tribunala, preko prećutkivanja aneksija različitih pobunjenih teritorija, do žmurenja na flagrantne ratne zločine u Siriji. Pravo je mrtvo slovo na papiru kada ga ne prati gola sila oličena u represivnom aparatu i nikakve konvencije i rezolucije to ne mogu promeniti.

Drugi razlog ovakve odluke leži u tipičnoj balkanskoj boljci: nesposobnosti naroda i njenih političkih lidera da se nose sa teretom odgovornosti za ratne zločine koji su počinili pojedini njihovi pripadnici. Opštenarodni albanski konsenzus o nevinosti koljača Haradinaja bio je odvratan: politički i drugi nacionalni lideri Albanaca kao da su od nas prepisivali metode branjenja svojih nacionalnih heroja, zapravo ratnih zločinaca. Isti je to “modus operandi”, samo se imena mučitelja i boja zastave pod kojom su ubijali menja od slučaja do slučaja. To nacionalno slepilo tek će zaboleti Albance. I zato “Vae victis” (“Teško poraženima”), kako je Galski vojskovođa poručio Rimljanima koje je (privremeno) pokorio. Jer poraženi na Kosovu, u ratu koji nisu sami birali, ne samo da neće dobiti pravo na dostojanstven život, već, čini se, ni pravdu za svoje žrtve.