Srbija i Unija

I tek letimičan pogled na kartu Evrope nudi jedini mogući zaključak - Srbija je deo Evropske unije. Ne, doduše, i njen formalni član, ali to je tehničko pitanje koje će kad-tad biti rešeno. Jer pravo na Evropsku uniju građana Srbije, BiH, Crne Gore, Makedonije i Albanije nije ništa manje od prava Nemaca, Italijana i Poljaka. Ili Moldavaca, Ukrajinaca i Belorusa, pod uslovom da i svi oni hoće u Uniju. Dalje se na istok neće moći, zbog geografije, istorije, kulture...

Sasvim je drugo pitanje put do punopravnog članstva, koji je jedinstven za svaku državu, pa su i prepreke pred kandidatima drugačije. One, takve, rezultiraju neodređenim vremenom neophodnim za dostizanje različitih stepena integracije, što kod građana prvo izaziva razočaranje, zatim ravnodušnost i na kraju odbojnost. A odbojnost se, srećom, u Srbiji i regionu zasad najčešće manifestuje ironijom.

Pravo Srba, Crnogoraca i Albanaca na Uniju nije ništa manje od prava Nemaca i Francuza

Elem, to što ankete među građanima Srbije pokazuju sve manje oduševljenje “zajednicom evropskih naroda”, logična je posledica višegodišnjeg teturanja srpskog pitanja briselskim kuloarima, ali i odsustva hrabrosti vodećih evropskih političara da problem Zapadnog Balkana preseku kolektivnim, ekspresnim prijemom svih pet država pretendenata na članstvo, uključujući i Kosovo. Tako poslednja anketa Centra za međunarodnu javnu politiku, urađena među studentima, kaže da njih 22,4 odsto uopšte ne zanima ovo pitanje, da bi 39,7 odsto glasalo protiv članstva Srbije, a samo 28,9 odsto za!

Ove brojke su poražavajuće do te mere da uopšte nije bitno da li krivicu za njih snose srpski političari, domaći mediji (by the way većinski antievropski opredeljeni), briselska amdinistracija ili je pak samo u pitanju nesrećni sklop geopolitičkih okolnosti. Srećom, ni Srbija ni druge države u regionu nemaju drugu stranu na koju bi pošle, pa će i sve ove ankete ostati samo kao interesantan trag u istoriji balkanskih nedoumica.